close

MILAN – CILE MARINKOVIĆ NAJBOLJI HRONIČAR SVOG VREMENA

cile 1

Mada je maštao o sportskoj karijeri, sudbina je htela da Milan – Cile Marinković postane jedan od najboljih slikara Evrope koji se istakao još u mladosti neospornim talentom, ali i stavom buntovnika čuveni slikar Milan – Cile Marinković ljubav prema umetnošću pokazao je već u ranom detinjstvu, a njegov talenat začinjen buntom i željom za inovacijama učinio ga je jednim od najcenjenijih savremenih slikara. Tokom sedamdesetih važio je za mladog i perspektivnog umetnika, a osamdesetih je bio vodeći predstavnik avangarde. Nakon velikih priznanja koje je dobijao u čitavom svetu, nedavno je imao priliku kakvu dobijaju samo retki umetnici – da izlaže u Domu Narodne skupštine Srbije. Njegova postavka Prolaznici, Cile Beogradu predstavlja radove koji na ekspresivan način beleže metež i kretanje modernih nomada, a ovu izložbu uskoro će videti i publika u Parizu.

cile3

Malo je umetnika koji dobijaju priliku da izlože svoje radove u Domu Narodne skupštine. Koliko vam je imponovao poziv da budete deo obeležavanja Dana Beograda?

– Nekad sam u svojim dnevnicima zapisao da jednom konačno treba da se predstavim svom gradu u dovoljnoj meri, i sada je trenutak. S obzirom na to da sam rođen nedaleko od te velelepne zgrade i živeo u tom delu grada gde se nalazio jedan od mojih prvih ateljea, prolazio sam često pored nje i nastavljao prema centru, jer to su bile te filmične ulice koje su vodile do Kalemegdana. I eto, usledila je ova moja velika izložba Prolaznici, Cile Beogradu, u Domu Narodne skupštine, gde izlažem najnovije slike. Na novim prizorima iz rodnog grada beležim Ogledalo jedne Ivon, Modernu Brižit, Ženu i psa, Nedelju u Beogradu, Presudu, Dijalog…. a tu je i platno koje nosi naziv kao i sama izložba Prolaznici. Prisutne su i moje velike glave, koje liče na one prizore sa video-bima. Među njima je i jedna Čudesna Lilit, moja riđokosa osvajačica, sva u ekspresiji, sa kosom koja gori.

U kom periodu su nastajala dela iz postavke Prolaznici, Cile Beogradu?   

– Novim slikama nastalim u poslednje tri godine slavim život Beograda, njegove boje i mirise, ali i lica prolaznika. U Beogradu sam rođen, odrastao, pa iako sam boravio u Njujorku, a od 1992. živim na relaciji Pariz–Beograd, oduvek sam nalazio inspiraciju u ovdašnjem urbanom miljeu. Volim da slikam ljude, koje nazivam gradskom ekipom, inspirativno mi je da u kafićima, na aerodromima, ulicama, trgovima, hvatam taj duh Beograda. Centar mog dela je čovek – nomad, kao kad sletim na francuski aerodrom Charles De Gaulle, tu je uvek vreva nekih ljudi koji cirkulišu, nestaju, dolaze i odlaze…

Otvaranje izlozbe Dom Narodne Skupstine

Kako biste opisali današnji Beograd?   

– Beograd je danas u novom buđenju, ima šta da pokaže, dolazi pravi Beograd. Ubrizgava se nova energija mladih i kreativnih ljudi. Oduvek sam bio vezan za Beograd koji nosi duh avangarde. Mnogi moji radovi nastali su u vezi sa odlaskom i povratkom u njega. Vraćanje u taj grad uvek me je nadahnjivalo za novi ciklus slika. Beograd ima svoju ubojitost.

Koliko se Beograd promenio od vremena kada ste u svom stanu na Vračaru organizovali nadaleko čuvene žurke i osećate li nostalgiju za tim vremenom ili podjednako uživate i u savremenom dobu?ЛЕПТИРИЦА, 2015, акрилик и уљe на платну,140 x 140

– Kao slikarski hroničar beogradskih žurki i aktivni učesnik noćnog života, moj atelje početkom 80-ih postao je stecište krema, poznatih književnika, reditelja, glumaca, rokera, starleta. To je vreme okupljanja na mojim krovnim žurkama. Bilo je mnogo različitih i zanimljivih osoba. Čak smo hteli da na krov dignemo neki stari tramvaj gde bi se napravila hipi diskoteka. Okupljale su se tadašnje beogradske mačke, manekenke, Lolite koje su seckale peršun satima jer smo uvek nesto kuvali – puna kada dagnji, puževa, najrazličitijih riba. Jednom je pustolov i erotoman Željko Malnar kuvao i zbog boljeg ukusa (pre će biti izgleda) u hranu cedio hromoksid – takozvanu veronsku zelenu boju. Sledeći dan sam proveo zivkajući ljude da proverim da li dišu.Dolazili su Danilo Kiš, Aca Popović sa svojim čoporom, Džoni Štulić, članovi grupe Film, Puriša Đorđević, Oliver Mandić, Mirjana Karanović, sestre Miolić, Bajaga, i mnogi drugi.

Da li je Beograd tog vremena iz prve prihvatio vašu ljubav prema pop-artu ili je trebalo vremena da nametnete svoj stil?

БЕОГРАДСКА АФРОДИТА, 2014, акрилик и уљe на платну, 210 x 140 Bio sam među prvim u staroj Jugoslaviji koji su radili modernu sliku inspirisanu pop-artom i Endijem Vorholom. Vodio sam zanimljiv i ekscentričan život, vezan za pozorište, filmske festivale, balet… Stalno sam bio u žiži medija. Družio sam se sa glumcima, igrao u filmovima, od izložbi pravio performanse. Ni glumom u Kosi nisam uspeo da šokiram konzervativnu javnost koliko obučen samo u svoje slike za duplericu časopisa Start. Moja platna karakteristična su po snažnom, ekspresivnom nanosu boje, ali i uticaju koji je na mene imao pop-art. Taj pravac sam otkrio još u studentskim danima, ali je za mene presudan bio život u Njujorku, susret za delima Endija Vorhola. I sve tako do 1983. godine kada je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu priređena izložba Umetnost osamdesetih na kojoj sam izlagao. Tada su moj rad nazvali pretečom umetnosti osamdesetih, nove slike, pomerene figuracije neoekspresionizma, art brut-a i bad art-a.

Koji događaj je bio presudan da se istaknete među mladim slikarima? Da li je to učešće na Oktobarskom salonu ili ipak nešto drugo?  

 – Tačno je da sam početkom sedamdesetih godina kao nesvršeni student beogradske Likovne akademije i kao najmlađi učesnik izlagao na Oktobarskom salonu, što je tada bio presedan. Nekoliko godina kasnije dobio sam Zlatnu paletu na ULUS-ovoj prolećnoj izložbi, zatim sam 1976. učestvovao na Internacionalnom Festivalu umetnosti u Kanju na moru (Cagnes-sur-Mer, Francuska), gde sam dobio prvu nagradu žirija za sliku Boni : Av. Aloo, kojem Ciletu da se uputimo? Nena: Ne razumem, padam na kolena, i to su bili neki počeci, kada sam paralelno bio aktivan i na beogradskoj likovnoj sceni. Imao sam značajan broj samostalnih izložbi, nakon čega odlazim prvi put u Pariz, gde ostajem kao stipendista Fonda Moše Pijade. To su bili neki moji počeci koji su me posebno istakli kao mladog slikara.ЧУДЕСНА ЛИЛИТ,2015,акрилик и уљe на платну,140 x 140___

Poznata je priča da ste nakon saobraćajne nesreće i tokom dugotrajnog oporavka spas nalazili u crtanju. Jeste li nekada razmišljali u kom pravcu bi tekao vaš život da nije bilo tog udesa?

– Rodio sam se u Beogradu i stanovao u Severnom bulevarunedaleko od Stadiona OFK. Želeo sam da budem fudbaler i bio sam vrlo talentovan u pionirskoj postavi kluba. Ta želja je trajala sve do saobraćajne nesreće. Zapravo, dok sam sa drugovima igrao fudbal, na mene je naleteo probni vozač SUP-a, zadobio sam mnoge povrede i prelome, i završio u Ortopedskoj bolnici na Banjici. Ležeći onako u gipsu, javila se želja za slikarstvom, mada sam pre toga crtao i osvajao nagrade na školskim takmičenjima. U bolnici je nastao moj ciklus Slike iz bele sobe… Ta nesreća je izmenila čitav moj život i slikarstvo je postalo moje trajno opredeljenje.

Pariz je grad u kome ste proveli veliki deo života. Čemu vas je naučio život u toj metropoli?

– Pariz je za mene jedna velika promena, tamo se uvek osećam kao da sam na početku, imam neko ubrzanje, neki naboj. On mi je mnogo pomogao, i u njemu sam upoznao mnogo ljudi. Tu sam kroz muzeje i putovanja do Londona i Amsterdama razmišljao o sebi kao slikaru, i drugima oko sebe, i u svemu tome sam našao svoje mesto. Danas me uzbuđuje džinovsko nebo Pariza koje ima neverovatno okeansko prostranstvo i menja svoju svetlost s vremenskim nepogodama, pa me stalno podseća na ono vreme impresionista u traganju za ultramarinom. Tu je i Sena, koja nosi kroz svoje korito i tok života, to treperenje reke koju posmatram nadohvat ruke, i uliva mi novu snagu. Vrhunac stila je način življenja. Prepoznajem to u lavirintu pariskih ulica. Kada osoba koja nosi tu harizmu prođe pored vas, trgnete se. To je neki mobilni svet neobeležen godinama i statusom, svet koji poštuje tradiciju i unosi novine.
Tokom mog života u Parizu, imao sam prilike da sretnem poznate umetnike: slikare, vajare, pisce, glumce, reditelje kao što su Salvador Dali, Arman, Cesar, Mišel Pikoli, Sofi Marso, Žan Mark Bar, Andrej Zulavski, Valerijan Borovčik, i mnogi drugi.

Jeste li uz Francuze zavoleli sireve i vino?

– Francuska je zemlja svetski poznata po najboljim vinima i najboljoj kuhinji. Hedonizam se oseća u svakodnevnom životu. Godinama sam izlagao na Azurnoj obali u okviru manifestacije Umetnost i vino, i tradicionalna izložba se organizovala u glavnoj gradskoj galeriji u Bandolu (Provansa), a paralelno sam imao izložbu crteža na temu vina kod jednog proizvođača koji nam je bio i domaćin. To nam je pomoglo da osetimo pravu atmosferu te veze između vina i slikarstva. Nakon toga, uobičajenom rutom išli smo preko Italije do Crne Gore gde smo boravili na Svetom Stefanu, u Miločeru, Pržnu i kasnije u Kotoru gde sam uz istu atmosferu pravio izložbe, uživao u Jadranskom moru, prelepim bisernim plažama, dobrom vinu, pršuti i sirevima.

СТАРИ РОКЕРИ,2015, акрилик и уљe на платну_, 140 x 140

Krajem osamdesetih imali ste priliku da ostanete da živite u Njujorku. Zbog čega ste se ipak odlučili za Evropu?   

– Volim gradove koji su dinamični monstrumi današnjeg vremena. Ceo Njujork devedesetih bio je jedna velika galerija. To je bilo pravo vreme tog grada, sa mnogo džeza, bluza, dobrih izložbi i nezaboravnih druženja. Bilo je raznih likova iz Beograda, ljudi moje generacije. Otvorio sam izložbu u Jugoslovenskom kulturnom centru, i na tom otvaranju sam se osećao kao kod kuće. Cela Amerika ti stvara taj osećaj, što daje impuls stvaranja. Ali, Evropa nam je nekako tu blizu.

Parižani će takođe imati priliku da vide izložbu Prolaznici, Cile Beogradu. Možete li da pretpostavite kakve će biti njihove reakcije?   

– Celokupna izložba sa dodatnim radovima biće predstavljena i pariskoj publici od 12. decembra 2016. do 27. januara 2017. i to u jednom monumentalnom galerijskom prostoru, zapravo to je prostor Orangerie, bivši chateau – dvorac koji je adaptiran u galerijski prostor. Uzbuđenja su velika.

Možete li da pretpostavite kakve će biti njihove reakcije?   

– Celokupna izložba sa dodatnim radovima biće predstavljena i pariskoj publici od 12. decembra 2016. do 27. januara 2017. i to u jednom monumentalnom galerijskom prostoru, zapravo to je prostor Orangerie, bivši chateau – dvorac koji je adaptiran u galerijski prostor. Uzbuđenja su velika.

Tokom karijere prolazili ste kroz nekoliko faza, bili ste drugačiji, a ipak svoji. Šta je ono što vas danas najviše inspiriše?

– Tri elementa inspiracije vezana su za moje slike i moj život – moja žena, ćerka i moj rad – koncentrisani u jednu putanju koja formira ceo ambijent oko mene. Moja supruga Beba i ćerka Danica sa mnogo razumevanja i uvažavanja dele i slede moju stvaralačku sudbinu. Danica je odrasla pored mojih intenzivnih ekspresionističkih slika, ima dobar uvid u lepotu i težinu tog posla. Sada je i sama kreativna i uspešna mlada umetnica koja radi kolaže i izlaže po svetu i pred njom je velika budućnost.

 

www.cilemarinkovic.net

Intervju: Ivana Nikolić

 

 

Tags : cile marinkovicizlozbaparizprolaznicivino