close

NIKOLA JANOVIC Moje srce i dalje je u bazenu

DSC_986900

Zahvaljujući velikim rezultatima, doskorašnji kapiten vaterpolo reprezentacije Crne Gore, Nikola Janović, stekao je epitet istinske sportske zvezde, a odlukom da okonča karijeru svoj lik i delo preselio je u istoriju

Kada je Nikola Janović, kapiten vaterpolo reprezentacije Crne Gore i jedan od najvećih sportista sa Balkana usred protekle sezone obznanio da završava karijeru, malo je reći da je javnost bila zatečena. Među ljubiteljima sporta i onima koji su sa uživanjem gledali njegove bravure u bazenu zavladao je muk, ali i žal. To, naravno, ne čudi kada se zna da je sa svojim mlađim bratom Mlađanom i ostalim saigračima iz reprezentacije Crnoj Gori toliko puta doneo radost titulama koje je pod njenom zastavom osvajao.

Janović je igračku karijeru počeo 1994. godine u Primorcu iz Kotora, a njegov raskošan talenat ga je kasnije odveo u redove velikih klubova kao što su Crvena zvezda, Bečej, Posilipo, Jug i Jadran. Pripada zlatnoj generaciji sportista koja je, usled nesrećnih političkih okolnosti, bila prinuđena da nastupa za nacionalne timove čak tri različite države.Međutim, i pored toga, trebalo bi dosta prostora da se pobroje sve titule koje je ovaj tridesetšestogodišnji momak iz Kotora osvojio tokom prethodne 22 godine, a među kojima su neke od najvažnijih medalja koje jedan sportista može da okači oko vrata.DSC_988000

Punih deset godina igrali ste za reprezentaciju Crne Gore, od toga ste osam bili kapiten. Rekli ste da odlazite spokojni jer je reprezentacija u dobrim rukama i na pravom koloseku. Kako su vaši saigrači i selektor primili ovu vest, budući da je ovo olimpijska godina?

– Kada smo odlazili da igramo Evropsko prvenstvo u Beogradu, imali smo veliku želju da ispunimo dva cilja. Prvi je bio da se kvalifikujemo za OI u Riju, a drugi da osvojimo medalju i na taj način još jednom pokažemo potencijal reprezentacije i sportski inat koji ovaj tim ima i nakon neuspeha na poslednja dva takmičenja. Ne samo što smo u tome uspeli već smo po svim parametrima bili najbolja reprezentacija, odigrali nekoliko istorijskih utakmica i, kao najvažnije, povratili pobednički mentalitet. Kao dugogodišnji kapiten i neko ko je mnogo ranije ušao u reprezentativnu priču u odnosu na moje saigrače, osetio sam veliko olakšanje i zadovoljenje. Smatrao sam da je, nakon takvog uspeha, došao pravi trenutak da svoje mesto ustupim nekome ko će imati šansu da verovatno prvi put igra na Olimpijadi, ali i da svojim primerom najavim smenu generacije koja i treba da počne od mene kao najiskusnijeg i najodgovornijeg u našem nacionalnom timu. Što se tiče saigrača, mislim da nisu očekivali ovakav moj stav, ali kada sam sve obrazložio, apsolutno su me podržali i razumeli.

Nakon prvobitnog šoka, mnogi su vašu odluku prokomentarisali kao poštenu i ispravnu, jer samo veliki znaju da se povuku onda kada su na vrhuncu. Šta je konkretno bio okidač da sebi priznate da je došao trenutak da završite i reprezentativnu i klupsku karijeru?

– Pored stvari koje sam već naveo, dodao bih i to da sam osećao zasićenje na treninzima, što je jasan znak da treba priznati da je bilo dosta. Činjenica da je jedan vrhunski sportista ostvario veliku karijeru podjednako je važna kao i njegov osećaj za to kada treba da se povuče.

Osvajali ste medalje sa SR Jugoslavijom, pa sa Srbijom i Crnom Gorom, i na kraju sa Crnom Gorom kao samostalnom državom.Kada biste morali da izdvojite onu najvredniju, ne po sjaju, nego po onome koliko je najbliža vašem srcu, koja bi to medalja bila?

– Svaka je na svoj način obeležila moju karijeru i svaka od njih ima posebno mesto i značaj. Ipak, kao najdražu, naveo bih zlato sa EP u Malagi iz 2008 godine. Ta medalja je specifična iz više razloga – ušli smo u istoriju kao jedina reprezentacija koja je na svom debitantskom takmičenju osvojila prvo mesto, zatim dogodila se u vrlo osetljivom trenutku, samo dve godine nakon obnove naše nezavisnosti i, ono što je najvažnije, mnogo je doprinela veri celokupne sportske javnosti u Crnoj Gori da možemo biti sportska sila bez obzira na veličinu naše zemlje i broj stanovnika. Za mene će trenuci kada smo se vratili sa tog takmičenja uvek biti nezaboravni zbog ogromne radosti, ponosa i čistih emocija ljudi u gradovima koji su nas dočekivali, a posebno dece koja su se identifikovala sa tim našim velikim uspehom.

Šta za vas znače sva ta odličja koja ste osvojili? Gde ih čuvate, kakav odnos imate generalno prema priznanjima?

– Ima zaista mnogo priznanja i trudim se da za svako od njih nađem adekvatno mesto kako bi me sećala na lepe trenutke. Uvek prija videti ih i prisetiti se koliko sam truda, volje, želje i odricanja uložio da bih do njih došao.

Zahvaljujući sportu imali ste prilike da živite na nekim divnim mestima kao što su Italija i hrvatsko primorje. Ipak, vi ste odabrali da karijeru završite u Herceg Novom i da ostanete da živite u Kotoru. Šta je to što najviše volite u svom rodnom gradu i na Crnogorskom primorju?

– Imao sam privilegiju da zahvaljujući svojim angažmanima vidim i upoznam mnoge prelepe gradove, a mesta koja ste spomenuli bila su ona gde sam doživeo možda i najlepše trenutke u svojoj karijeri. Ipak, kao i svi Kotorani, a mi smo dosta osetljivi na svoj grad, smatram da je Kotor za mene i moju porodicu najlepše mesto za život. Celo naše primorje je kao iz bajke i to je utisak svih koji dođu da posete Crnu Goru.

Kakvi su vam planovi za dalje – da li ste se umorili od života profesionalnog sportiste? Imate li sada više vremena za porodicu, prijatelje, neki drugi rekreativni sport?DSC_986100

– Prestankom aktivnog igranja, mislim da sam samo završio jednu važnu etapu u svom životu. Logično je da sa nekog drugog mesta i dalje budem uz sport i vaterpolo. Za sada mi prija odmor i činjenica da imam više vremena da se posvetim svojoj porodici i sa njima nadoknadim neke propuštene trenutke.

Imate dva sina koji su dovoljno veliki da shvate šta je njihov tata postigao, a oni imaju i strica, vašeg brata Mlađana, koji je takođe vrhunski vaterpolista. Da li je sve to uticalo možda da neki od njih dvojice pokaže interesovanje za profesionalno bavljenje sportom?

– Kao što ste naveli, moj rođeni brat takođe ima sjajnu karijeru iza sebe i dalje je jedan od najboljih igrača naše reprezentacije. Ja sam svestan da sve to, na neki način, stvara pritisak na decu, ali trudim se da sinove rasteretim te hipoteke naših karijera, motivišem ih da se sami bore i da ne ustuknu pred izazovima koji im predstoje. Naravno da me raduje što su izabrali da se bave sportom i što imaju veliku volju da idu na treninge i da napreduju. Za mene je, ipak, najvažnije da postanu dobri ljudi i drago mi je što su dobri đaci u školi.

Ono što sve ljubitelje sporta i navijače najviše zanima jeste da li je Nikola Janović zaista crnogorskom vaterpolu rekao: Ćao, nema više?

– Bez obzira na to što sam završio sa igranjem, mislim da ću se celog života osećati kao igrač i proživljavati pobede i poraze mog nacionalnog tima. Zato ću se truditi da uvek budem na raspolaganju svakome ko proceni da svojim savetima ili sportskim autoritetom mogu doprineti ciljevima crnogorskog vaterpola.

Intervju: Ivana Nikolić

Tags : bazenkotornikola janovicreprezentacijasporttrening