close

Sreću vidim u mogućnosti da radim

Kusturica

Iako povređen u saobraćajnoj nesreći, proslavljeni reditelj Emir Kustirica održao je obećanje i na poziv organizatora Art fudbal festivala priključio se srpskom timu umetnika na Svetskom prvenstvu u Art fudbalu u Moskvi. Po hladnom vremenu i kiši Srbija je pobedila Sloveniju sa 2:1. Srpska umetnička reprezentacija, Emir Kusturica i njegov „No smoking orkestra“ održali su u Moskvi fantastičan koncert u okviru Fudbalsko-muzičkog festivala „Art fudbal“, koji ima humanitarni karakter, a sav prihod namenjen je za lečenje bolesne dece. Boravak Emira Kusturice na  udbalskomuzičkom festivalu „Art fudbal“ u Moskvi iskorišćen je da se proslavljenom reditelju uruči zlatna medalja „Sergej Bondarčuk“, najveća nagrada 26. Međunarodnog filmskog festivala „Zlatni vitez“, održanog u Sevastopolju od 22. do 31. maja. Medalju je dobio za izuzetan doprinos kinematografiji.

Šta je Vaš motiv bio da se priključite umetničkoj reprezentaciji Srbije na Svetskom prvenstvu u Art fudbalu u Moskvi?

Kod mene su uvek najveći motivi kad sam ranjen, pošto sam neki dan imao saobraćajku, ustvari, ovo je bilo pitanje kako da se vratim u život tako što ću živeti opet na najvišem intenzitetu, tako da sam učinio sve da zaigram u meču iako me je bolelo užasno. Međutim, ono što je važno, meni se sviđa kad se ovaj funkcionalizovani svet, koji je sav upregnut u jednu vrstu eksploatacije, prevede na jezik nečega što je dobro, a što, pri tom, nije prvenstvo sveta koje podgrejava tu ideju da samo uspešni i samo uspeh postoji i da ne postoji neki život koji može da teče mimo toga. Utoliko, dobra utakmica, odlični igrači i adrenalin koji uvek ide kad čovek otpeva himnu, bilo da je to na najnižem nivou, bilo da je to na nekom solidnom nivou igranja fudbala, kao što je bilo ovde.

Šta je razlog Vaše bliskosti sa Rusijom, koliko u tom filmskom svetu vidite podele? Koliko volite ruski film i šta mislite o američkoj dominaciji u svetu filma? Da li treba forsirati ono što je autentično u svim zemljama?

To je pitanje stila koji podrazumeva, koji ima raspon od života do najkomplikovanijih zahvata. Ono što ja nikada nisam mogao da poverujem kad sam bio mlađi, kad sam čitao ruske knjige i uživao u njihovoj umetnosti i kulturi, da ću ja jednog dana biti voljen tu, upravo, zbog te umetnosti. Nisu moji filmovi loše prošli ni na Zapadu, dapače, muzika koju mi sviramo je, zapravo, samo produžena ruka ideje da od Kamčatke pa tamo negde do Severne Amerike, odnosno Južne Afrike i svih zemalja gde smo god svirali, da se obnavlja ideja tih filmova. Tu su najpopularniji bili „Crna mačka beli mačor“ i „Andergraund“. To su dva filma koja imaju raspon od ozbiljnog dramskog dela do komedije koju su svi voleli. To je jedini blek blokbaster koji sam ja napravio, kako se to kaže, ali on je uvek bio jedini, kako bih rekao, nije bio distribuiran prvo iz tog centra gde američka subkultura postaje dominantan faktor u svetu. Ne bi to bio problem da su to filmovi kakve su oni pravili 70-ih. Američki film, FILM 70-ih i holivudski je bio najviši umetnički domet pa se onda nešto sa njima desilo, a Noam Čomski piše o tome kako su seli posle Vijetnamskog rata i dogovorili se da nikad više ne stvaraju kritičku distancu i ne govore tako otvoreno i potresno, odnosno u glavnom toku gde se to i distribuira. Onda su došli Lukas i Spilberg i, praktično holivudski film, zauvek iz njega isterali ono što je bila percepcija prave umetnosti a to je da jedan lik, glavni lik ili antijunak prelama ono što čini egzistencijalnu sliku sveta, što čini političku sliku, istorijsku i ono što se, naravno, u tim filmovima uvek pazilo, a to je da bude, takođe, zabava. Danas to više ne postoji. Postoji oštro podeljen uspešan holivudski film u kome neprestano nešto eksplodira, neprestano neko poleće, vraća se i čini ono što je, zapravo, komercijalni sadržaj.

Preneli ste svetu ono što jeste autentično za balkanske prostore.

Tu ima jedna sporna tačka, ima onih u Srbiji koji me optužuju za nešto što ja uopšte nisam ni projektovao. Oni tvrde da ja naše likove predstavljam kao da su svi Srbi Cigani, što je potpuno netačno, ali to je funkcija koju Holivud nameće, jer Holivud je taj koji je ulepšavao sliku Amerike. Nije prikazivao ono što se svuda po svetu zvalo istiniti crni talas. Dakle, ja pripadam balkanskom filmu u svakom pogledu, ali nikako kao oružje propagandnih rafala nego sam pokušavao da što dublje prodrem u tu česticu, osnovnu česticu života svih naroda koji tu žive.

Kako vidite današnji film u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, na Balkanu?

 To je film koji se hrani iz nemačkih i drugih fondova i kao takav on je ideološki , rekao bih, vrlo sumnjiv. Filmovi koje mi proizvodimo ne mogu da imaju veliku distribuciju. Srećom da u Srbiji još uvek postoje navika i želja iz socijalističke Jugoslavije da se gleda domaći film, da se identifikuje sa sobom i često taj film, te komedije znaju da budu potpuno simpatične. Ono što ne valja jeste što se ideološki profil tih filmova određuje kod onih koji daju novac.

Kad govorimo o muzici, Vi ste uživali na Vašem koncertu u sklopu Art fudbal festivala i u druženju sa ostalim učesnicima festivala, mladim glumcima i muzičarima. Koliko je bitno sačuvati ono – „hoću da se zabavim za svoju dušu?“

Srbija je jedna od retkih zemalja gde narod jos uvek živi sa snažnim osećanjem socijalnog instinkta i gde se veze između ljudi ne projektuju samo kroz pojedinačni uspeh. Svi naši uspešni ljudi vole da podele taj uspeh. Mi smo narod koji saoseća i to se vidi na svim nivoima od onog najobičnijeg života do ovog kad se skupi grupa ljudi koji podele loptu  i koji svirajući u svetu promoviše ideju naše muzike. Naš bend je svuda popularan samo nije u Srbiji, zato što je muzika u Srbiji predmet miksa dve vrste kiča, domaćeg kiča, odnosno grčki ili pakistanski, a s druge strane, puka imitacija Zapada, koja dopre tamo negde do Sežane i onda tu prestaje ta snaga. Ono što smo mi uradili, sad ne govorim da smo mi veliki ili mali, mi smo samo neko ko svira već 20 godina po čitavom svetu i sad imamo turneju po Aziji, sviramo od Kine do Japana, od Japana do Južne Koreje… Novi album ćemo promovisati u Francuskoj u oktobru i novembru. Hoću da kažem originalnost se teško danas projektuje u svemir u kome smo pritisnuti sa strane najjačih koji diktiraju praktično glavne tokove, ali postoji pukotina kroz koju se čovek može provući i kroz koju može praktično da dokaže da naša kultura postoji.

Da li se može biti uspešan i stvarati nešto novo i originalno ako se lično ne uživa u tome? Koliko Vam je lično zadovoljstvo što svirate?

Ogromno. Mi sviramo ovoliko dugo zato što je i nama dobro. Da nas ne pokreće kombinacija kola, džeza, turbo folka i svega što smo objedinili u jedan živi iskaz, to ne bi trajalo. Jer nema novca i uspeha koji može da te nahrani kao lični doživljaj i razmena koju mi na sceni imamo i koja se pretvara u pravo uživanje.

Kako biste definisali sreću i uspeh?

Prvo, tu ima boga. Danas je to veliko pitanje. Vidim da su pokrenuli to pitanje da li evolucija postoji ili ne. Engleski astrofizičar je utvrdio da je DNK ljudski, zapravo, jedno enciklopedijsko područje informacija, to nije pusta završnica nekog razvoja, i on tvrdi da je DNK potvrda da ima boga, odnosno da je neko morao da utisne te informacije i ja sam zaključio da, čak, i da je živ, Darvin bi tražio da ga bog primi i da razgovara s njim, zato što je ovaj život preveden na prostačku formulu uspeha i patentiranja pa su, onda, ljudski gubici veliki. I taj kolektivni koncept na Zapadu je potpuno napušten izuzev tamo gde se mora, tamo još uvek postoji potreba da se sreća realizuje i sloboda preko drugog, ne samo preko sebe. Ja nisam nikada razmišljao o sreći zato što sam previše srećan, mislim pod srećnim okolnostima sam se razvijao. Ja sreću vidim u mogućnosti da radim. Sve što sam radio prenosilo me u sferu dobrih rezultata, ali sam, moram da kažem, da bih stigao do toga, ne samo oznojio, isto je bilo kao u Art fudbalu, ranjen, jedva ostao živ, ali istrčao na teren. Tako mi je, ustvari, čitavog života bilo. Sve, od prvog filma pa do ovog poslednjeg, bilo je užasno teško da se stvori i sklopi slika sveta. Čovek kad sklopi sliku sveta, onda je miran. Onda može da se povuče u svoju sobu, da čita… Sad se preda mnom otvara više vrsta aktivnosti. Postajem ozbiljan poljoprivrednik, pišem dve knjige, idem u Kinu, pravim neki film… U toku je zasađivanje 20 hektara organskog voća na Mokroj Gori i u Čačku. Nemamo organske jabuke izuzev onih koje pored puta nađete koje same rastu. Hoću da pokrenem proizvodnju organskog soka da to postane zaštitni znak mog kraja. Da organski sok bude jedna zastava tog područja koje je nekad bilo nedođija a sad je destinacija.

Upravo Vam je uručena nagrada festivala Zlatni vitez za poseban doprinos kinematografiji. Da li uopšte znate koliko ste nagrada dobili?

Ne. Meni znači što je dobijam od Burljajeva. Burljajev je onaj dečko koji glumi u „Ivanovom detinjstvu“ i koji kasnije glumi onog mladića iz „Rubljova“ što mu otac nije odao tajnu kako se izlivaju zvona. Meni je uvek važno ko mi daje te nagrade, zato što nagrade same po sebi mogu da budu i značajne i one jesu bile značajne u mom životu, ali mogu da budu i degenerisane, ali sad sve više postaje važno da se iz nečijih ruku dobije nagrada.

Sa Vama su u timu igrali mladi glumci koji su igrali fudbal i u seriji Montevideo.

Ja mislim sve najbolje o našim glumcima. Naši glumci iz generacije u generaciju izlaze u najboljem smislu te reči. Postoji jedan kritičan period kad se mnogi propiju pa onda pronevaljale, ali ja mislim da imamo tako širok spektar talenta u svim domenima. Mi nemamo ljudske resurse na elementarnim stvarima. Mi smo zbog raspada stare Jugoslavije izgubili ono što smo nekad imali, od oficirskog kadra do dobrih knjigovođa. Toga je sve manje. Kada dođete, recimo u Avala film, to su dimenzije koje su pravljene za Jugoslaviju, a ostao je u Srbiji koja je mnogo manja. U običnom životu kada čovek želi da formatira neku firmu, vrlo teško se dolazi do dobrih kadrova. Kad je u pitanju scena, tu imamo izuzetan potencijal, naši glumci, možemo da računamo da svaki put iz Beograda, iz Novog Sada izađe ogroman broj talentovanih mladih ljudi.

Koliko danas ima prostora za lepotu i za ljubav u filmovima?

Film je podeljen. Ili je Holivud koji prodaje gluposti, ili se radi o ozbiljnim autorskim poduhvatima koji opet ne prave kompromis kao što smo ga mi nekad pravili, da film istakne i najdublje tajne egzistencije i da na neki način bude duhovit i šarmantan. Danas je ta linija deobe negde po sredini, pa recimo, Kanski festival je prošle godine imao jedan divan mali film koji, nažalost, nije imao kapacitet, recimo „Lovca na jelene“. A zašto, zato što je konceptualno, ustvari, Holivud mesto koje generiše antiideologiju. Mi najviše trpimo tu ideju da li možemo da izađemo na tržište. Ja mislim da je to generalno pogrešno zato što smo okrenuti ka sebi. Svi filmovi koji bi istraživali kako se živi u Knjaževcu, kakav je to junak koji stiže iz puste Negotinske krajine, ko je taj ubica koji stiže, ne znam, iz Mokre Gore, šta se dešava u Beogradu i njegovoj periferiji, kako su devedesete, zapravo, protekle i šta je to što je devedesete pretvorilo u krvave godine i godine obračuna, na ta pitanja mi nismo odgovarali. Mi smo se bavili dokazivanjima da je život mračan i crn i zato mislim da su ti fondovi važni, kao i razdvajanje umetnosti od kompromisa. A ljubav? Ja i ne znam kako bih uradio film o nečemu a da u tome nije reč o ljubavi. Mogu da kažem da kad radim filmove, uvek je reč o ljubavi.

 

Tags : emirkusturicasrecazivot