close

Sreća prati hrabre

Anja Krneta pilot helikoptera

Poručnik Anja Krneta, jedina žena pilot helikoptera u Srbiji i regionu, već godinama rame uz rame sa svojim muškim kolegama iz 890. mešovite helikopterske eskadrile Pegazi, krstari nebom Srbije. Uz veliku ljubav prema letenju , hrabrost, upornost i devizu “Sreća prati hrabre“, za nju je doslovno samo nebo granica.

Piše: Slavica Gligorijević
FOTO: Igor Salinger

Mnogi dečaci i devojčice maštaju o tome da postanu piloti. Malo ih se usudi da pokuša, a još manje uspe u tome. Vi ste uspeli. Odakle taj san i kako ste uspeli da ga ostvarite ?
Odrasla sam uz avijaciju i ljubav ka letenju. Moj otac je vojni pilot. Znala sam da ću time da se bavim. A kada nešto toliko želite, onda mora da se ostvari. Na ovaj ili onaj način, snovi uvek pronađu svoj put i ostvare se, uz dosta odricanja, rada i upornosti. Ušli ste u istoriju srpskog vojnog vazduhoplovstva kao prva žena pilot helikoptera.

Kakav je osećaj biti tako mlad, a već deo istorije?
Ne razmišljam o tome. Uglavnom, me novinari podsete na tu činjenicu kada mi postavljaju pitanja. Samo sam pratila svoje snove.

Prošli ste preživljavanje u prirodi, padobranski skok. Bili ste u prvoj generaciji devojaka koje su upisale Vojnu akademiju i u stroju isped Narodne skupštine obeležile završetak Vojne akademije i prvi oficirski čin. Koliko je zaista bilo teško biti devojka i biti pilot na Vojnoj akademiji?
Nekako, mislim da ni danas nisam svesna toga koliko je zapravo bilo teško jer sam stvarno to želela svim srcem. Sada, skoro deset godina nakon upisa na Vojnu akademiju shvatam da bi mi bilo mnogo lakše da sam imala neku stariju i iskusniju koleginicu da mi ukaže na neke stvari, neke greške, da mi olakša u nekim situacijama. Vojna akademija, kao ni Vojska tada, uopšte nisu bili spremni za prijem devojaka po svim aspektima, tako da smo nekako mi devojke i kompletan sistem zajedničkim snagama radili i stvorili ovo što imamo danas. A ja ću se truditi da budem oslonac budućim koleginicama.

Da li ste imali podršku kolega ?
Jesam. Od samog početka sam imala podršku, počevši od momaka koji su sa mnom u istoj klasi završili VA, pa sve do starijih kolega. Od početka školovanja smo bili oslonac jedni drugima tako da je sve ostalo izgledalo lakše nego što zapravo jeste. A tako je i danas. Opišite nam svoj prvi samostalni let Gazelom. Uh, ovo mi je oduvek jedno od težih pitanja na koja moram da odgovorim. Taj osećaj je jedinstven i svako ga doživljava drugačije. To je, svakako, nešto fantastično i moćno u isto vreme. Nešto što oduzima dah. Mislim da nikada neću zaboraviti taj osećaj koji sam imala kada sam prvi put osetila lebdenje. Lebdiš u mestu na metar, dva iznad zemlje, a nisi ni na nebu ni na zemlji. Osećaj veoma sličan zaljubljivanju . Letenje je, svakako, opasno zanimanje i za to je potrebna hrabrost.

Da li ste se do sada suočili sa nekom opasnom situacijom?
Da, bilo je dosta stresnih situacija, ali to je sastavni deo našeg posla. Naučeni smo kako da reagujemo i kako da se nosimo sa takvim situacijama.

Učestvovali ste i u spasavanju ljudi iz područja ugroženih poplavama u maju 2014. godine?
Tako je, imala sam nekoliko letova i zadataka tokom majskih poplava. Uglavnom su ti letovi bili vezani za prevoz lekova i robe do ugroženih područja i transport dece sa zdravstvenim tegobama. Jedno veliko iskustvo i to neću nikada zaboraviti.

Koliko ste zajedno sa vašim koleginicama uspeli da srušite predrasude o tome da je biti vojni pilot muško zanimanje?
Nikada se nisam trudila da rušim predrasude, niti da menjam tuđa mišljenja. Takođe, nikada me nije zanimalo (a ni danas) šta drugi misle o tome. Samo sam išla putem da ostvarim svoje snove. Predrasuda je bilo i uvek će ih biti, jer ovo je Balkan. Mene je, možda, baš to što se nisam opterećivala time šta drugi misle, između ostalog, i dovelo tu gde sam sada. Biti pilot uopšte nije muški posao. Izuzetno ga obavljaju žene, svuda u svetu.

Šta je ono najlepše što ste doživeli leteći?
Svaki let je bajka za sebe. Svaki je poseban i svaki je drugačiji. Nemate nikada isti pogled koliko god puta da prođete iznad poznatog terena. Svako godišnje doba je posebno kada gledate iz kabine helikoptera, kao i svako doba dana ili noći. Volim da letim noću. Ti letovi su uvek romatični zbog svetla na zemlji. Beograd je posebno lep noću iz vazduha . Za ovaj posao je neophodna dobra psihofizička kondicija.

Kojim sportom se bavite?
Treniram dva sporta. Bavim se jahanjem od svoje desete godine, a poslednje dve godine, paralelno s tim, trčim na Spartan trkama kao deo jedinog tima iz Srbije. Učestvujemo na trkama po Evropi.

Zašto helikopter, a ne avion?
Moja želja je bila da budem pilot aviona kao i moj otac. Međutim, snovi o avionu su se ‘’razbili’’ onog dana kada sam imala prvi let Gazelom. Osećaj tokom prvog leta helikopterom je bio veoma sličan zaljubljivanju. Od tog momenta, helikopter i ja smo nerazdvojni.

Koliko uspevate da se posvetite sebi, koliko slobodnog vremena imate za izlaske, putovanja, hobi?
Imam sasvim dovoljno vremena za sebe. Uglavnom ga provodim na treninzima ili sa društvom, izlazimo, putujemo… Radim sve što i drugi ljudi mojih godina. Van posla vodim sasvim normalan život. Kada niste u uniformi, kako biste opisali vaš privatni modni stil? Moj modni stil je, uglavnom, sportski. Ali, u zavisnosti od situacije, volim da se obučem elegantno i kao sve devojke obožavam štikle. Zanimljivo je da ste prvo naučili da letite, pa tek onda da vozite auto.

Gde se bolje snalazite?
Mogu da se pohvalim da auto vozim bolje od većine muškaraca, ali helikopter je nešto što ne bih menjala ni za jedan auto na svetu! Tipično muški poslovi kao što je i vojni, a i pilotski poziv, za ženu su mnogo zahtevniji kada je u pitanju planiranje porodice.

Može li se to sve uskladiti?
Verovatno može. Ne bih znala šta da odgovorim na ovo pitanje jer još uvek nemam svoju porodicu. Moja koleginica Ana, koja je, takođe, vojni pilot i to na „Supergalebu“, ima iskustva u tome, s obzirom da ima sina. Dve najveće želje, letenje i jahanje, ste ostvarili.

Koja vam je sledeća želja?
Vrlo rano sam uspela da ostvarim svoje dve najveće životne želje, čak pre završetka studiranja. Smatram sebe kompletnom i ispunjenom osobom. Naravno, ostalo je prostora za ostvarivanje još nekih želja i željica, ali polako. Sve u svoje vreme .

Šta biste poručili devojkama koje razmišljaju da se opredele za poziv vojnog pilota?
Ovaj posao definitivno može da radi neko ko stvarno to voli. Naporno je, ima dosta odricanja, potrebna je velika hrabrost i upornost. Ali, sreća prati hrabre.

Svaki let je bajka za sebe. Svaki je poseban i svaki je drugačiji. Nemate nikada isti pogled koliko god puta da prođete iznad poznatog terena.

Osećaj tokom prvog leta helikopterom je bio veoma sličan zaljubljivanju.