close

ANDRIJA MILOŠEVIĆ: VRATIĆU SE U POZORIŠTE

Untitled

MOJA OBAVEZA JE DA MLADIMA DAM DOBAR PRIMER, DA IH MOTIVIŠEM DA SHVATE DA SE I OVDE MOŽE NAPRAVITI ŠTOŠTA DOBRO SAMO AKO IMATE CILJ I SPREMNI STE NA RAD

Piše: Slavica Gligorović FOTO: Marko Todorović

U seriji Mamini sinovi igrate četrdesetogodišnjeg nesnađenog i za majku preterano vezanog sina. Koliko je ta uloga drugačija od većine dosadašnjih uloga, gde ste uglavnom igrali balkanske mačo muškarce?

Drugačija je po svemu. To je glavna uloga iz drugog plana. Beba je trpni tip, čovek kome život prolazi u nezadovoljstvu jer on bi hteo više i bolje. Ali i to više i bolje je u stvari samo mali pomak ka ljubavi – i on bi bio srećan.

Navikli ste publiku na to da će se gledajući vaše uloge, bilo u pozorištu, na televiziji ili filmu, uvek dobro nasmejati i oraspoložiti. I vi je dosad niste izneverili. Kolika je to obaveza za svaki sledeći projekat? Imate li nekada strah da nećete uspeti u tome?

Uvek imam strah da ću zabrljati, da se neću upustiti do kraja u ulogu, projekat, skeč, šta god. Publika zna surovo da kazni promašaj, isto kao što zna da vas obasipa pohvalama, dok nekima nikada i ništa nije dobro.

Publika vas baš voli, posebno mladi, i to u celom regionu. Koliko vam je to dodatni motiv, ali i obaveza da budete još bolji?

Moja obaveza je da im dam dobar primer, da ih motivišem da shvate da se i ovde može napraviti štošta dobro samo ako imate cilj i spremni ste na rad.

Sa šesnaest godina ste upisali Fakultet dramskih umetnosti na Cetinju, u klasi profesora Bore Stjepanovića. Praktično ste preskočili srednju školu. Da li vam je ponekad žao zbog toga?

Nije mi žao. Ne možete žaliti zbog dobrih okolnosti u životu.

Kako ste se uklopili sa starijim kolegama?

Sjajno. Svi smo mi imali svoje zadatke i ispunjavali smo ih uz veliki napor. Tih devedesetih bilo je svega i ničega. Mi smo se međusobno podržavali i gurali jedni druge. Nije se osetilo da sam najmlađi, niko me nije tretirao loše zbog toga.

Kako biste opisali svoje detinjstvo?

Kao period slobode i sazrevanja.

Želeli ste da postane fudbaler, ali ste se ipak odlučili za glumu. Zašto ipak gluma, a ne fudbal ili muzika?

To je pitanje na koje nemam odgovor. Mislim da sam išao putem kojim se moralo ići. Sada više nema povratka, ideš dok ne staneš.

Planirate li da zaigrate sa kolegama glumcima za umetničku reprezentaciju Srbije na Svetskom prvenstvu u fudbalu za umetnike?

Neću igrati, ali ću podržavati i navijati. Bio sam sa njima u Moskvi na prvenstvu i bilo mi je neverovatno zabavno. Takve manifestacije su sjajne. Trebalo bi da organizujemo isto to u Beogradu. Nadam se da će se neko toga dosetiti, pa da umetnici iz celog sveta zaigraju fucu na našim terenima.

Koja uloga je bila odskočna daska u vašoj karijeri?

Ma, sve. Svaki mali pomak je jedan stepenik više u životu. Sve uloge, predstave, serije, filmovi, televizijski nastupi podjednako vas čine onim što jeste i što bi trebalo da budete. Bar je kod mene bilo tako. Radio sam mnogo u pozorištu, a kada je televizija došla na red, bio sam spreman.

Koliko vam je za karijeru značio dolazak u Beograd kada ste imali samo 22 godine i kako ste se snašli? Ko vam je od kolega najviše pomogao u karijeri?

Beograd vam nudi potrebnu širinu u svakom smislu. Kada sam došao u Atelje, na poziv Svetozara Cvetkovića, otvorila su mi se vrata iza kojih su stajale mogućnosti. Moj dolazak se poklopio i sa prvom serijom koju je radio Milan Karadžić i tako su te mogućnosti postale stvarnost.

Šta je, osim talenta, potrebno za uspeh na sceni?

Ono nešto. Podrazumeva se da vas talenat tera na rad i da vam je to gorivo koje vas gura dalje i više. Ali da sa scene svetu date nešto što će mu se urezati u svest i dušu, da imate takvu vrstu uticaja, to vam niko ne može dati, niti vas tome naučiti. To je ono nešto.

Svet ionako  nije više ono što je bio, niti će biti  ono što smo mislili da hoće

Osvojili ste gledaoce u regionu. Razmišljate li o internacionalnoj karijeri?

Ne razmišljam. Svet ionako nije više ono što je bio, niti će biti ono što smo mislili da hoće.

Pored glume posedujete i muzički talenat. Kada planirate da objavite prvi album?

Ne znam. Nećkam se.

Kakve uloge najviše volite?

Sada mi se rade klasici. Apsolvirao sam ove urbane likove. Vratiću se pozorištu. Da malo uživam, istinski.

Koja vam je najdraža uloga?

Nisam ih rangirao. Na kraju, sve sam to bio ja.

Kakvu ulogu nikada ne biste prihvatili?

Onu koja nema smisla.

Koliko vam znači serija Andrija i Anđelka?

Mnogo. To je možda najznačajniji projekat u mojoj karijeri. Ta serija je pokazala svu raskoš i potencijal dva glumca u kadru kada im date neograničenu slobodu. Rizik se isplatio.

Odakle vam inspiracija da stalno budete nasmejani i pozitivni?

Mnogo čitam. Na mene opšte saznanje ne deluje deprimirajuće, već mi olakšava život. Kada širiš svoj um, ti u stvari sebi olakšavaš život.

Da li ste i u privatnom životu tako zadovoljni?

Da. Zadovoljan sam.

Bavite li se sportom?

Kad god mogu.

Zaista mnogo radite. Kako uspevate da uskladite pozorište, film, televizijske angažmane i privatni život?

Dobra organizacija je preduslov koji se mora ispuniti da biste funkcionisali u velikom broju projekata. Planiram, organizujem, bavim se svim aspektima svog života.

Apsolvirao sam ove urbane likove. Vratiću se pozorištu. Da malo uživam, istinski

Otkrijte nam tajnu kako učite tekstove i kako uspevate toliko tekstova da držite u glavi, i za filmove i za predstave?

Imam dar da brzo pamtim, a i naviku da svakodnevno mnogo toga učim i mnogo čitam.

Vi ste jedan od najmlađih dobitnika Sterijine nagrade, kao i nagrade Zoranov brk, koja je ustanovljena Zoranu Radmiloviću u čast. Za koje uloge ste ih dobili i koliko vam te nagrade znače?

Kao klinac sam dobio nagradu za Novelu od ljubavi, jednu predivnu predstavu u režiji Milana Karadžića, a koju je napisao Stevo Koprivica. To je bila nagrada za najboljeg mladog glumca ili tako nešto, ne sećam se, ali se sećam da sam bio srećan zbog nje. Zoranov brk sam dobio igrajući sa Draganom Nikolićem,Vojom Brajovićem i Anđelikom Simić u fenomenalnoj predstavi Posetilac Ateljea 212. Pretpostavljate da mi je to ostalo u sećanju kao nešto drago i lepo.

Mnogo radite. Imate li i materijalnu satisfakciju za to? Može li se u Srbiji dobro živeti od glume?

Naravno da imam. Ja sam profesionalni glumac i živim samo od škole koju sam završio. Može se živeti ako imate volju da trpite i radite, pa da onda kroz veliki napor dođete u poziciju koja će vam biti lagodnija. Ako mislite da preskačete stepenike, onda nema vajde.

Imate više stotina hiljada pratilaca na društvenim mrežama. Koliko vam znači ta mogućnost direktne komunikacije i interakcije sa publikom?

Pa, sve je brže i dostupnije. Treba koristiti društvene mreže da biste širili smeh i dobrotu.

Da li uvažavate sugestije publike?

Naravno.

Pratite li modu? Kako biste opisali svoj stil?

Stil mi određuju moja osećanja. Dakle, „kako kad” stil.

Šta vas najviše čini srećnim?

To što sam uopšte rođen.

Tags : andrija miloševićglumac