close

ANA LJUBINKOVIĆ – SRPSKA MODNA ČAROBNICA IZ OZA

88I

MOJE IGRALIŠTE JE BILO BABINO DVORIŠTE PUNO CVEĆA, VOĆA, POVRĆA I DRUGIH BILJAKA, ŽIVOTINJA I OČEV ATELJE

PIŠE:  Jean Fas
FOTO: Miloš Nadaždin

Ana, opišite sebe u tri reči, ukoliko ih ima više, može i tako.

Kreativna, uporna i stidljiva.

Poznato je da ste dete poznatog slikara Vladana Ljubinkovića. Koliko je otac kao umetnik uticao na vaše opredeljenje za modu?

Moje igralište je bilo babino dvorište puno cveća, voća, povrća i drugih biljaka i životinja i očev atelje. Nisam se mnogo družila sa decom, iskreno, nisam to ni volela. I danas sam prilično introvertna osoba. Ali ta bašta i atelje su mi duboko urezani u sećanje i oblikovali su me kao osobu. Miris cveća, zemlje ili, sa druge strane, miris prašine i terpentina iz ateljea duboko su urezani u mom sećanju na detinjstvo. Volela sam da dobijam igračke, ali sam se posebno radovala kompletima bojica, rano sam znala razliku između vodenih bojica i akvarel boja, uljanih i tempera, znala sam koja mi mekoća grafitne olovke odgovara za crtanje itd. Spontano sam upisala Srednju dizajnersku školu, a potom i slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Taj fakultet sam upisala jer nisam mogla da se odlučim koji smer bi mi odgovarao na Fakultetu primenjene umetnosti. I zaista, na studijama slikarstva sam dobila dobro vizuelno i stručno obrazovanje, na kraju krajeva ne treba zaboraviti da je dizajn primenjena umetnost.

ILUSTRACIJA VESNA PEŠIĆ
ILUSTRACIJA VESNA PEŠIĆ

S obzirom na to da ste akademski umetnik, pošto ste završili FLU u Beogradu, odsek za slikarstvo, koliko je Akademija uticala na vaš rukopis u stvaralaštvu u oblasti primenjene umetnosti, tj. mode?

Već sam rekla da smatram da je upravo taj fakultet bio odlična ili možda i najbolja osnova za ovo čime se danas bavim. U današnjoj modnoj hiperprodukciji, gde se svakodnevno pojavljuju samozvani modni dizajneri, moramo jasno postaviti granice. Bez odgovarajućeg stručnog obrazovanja nema ni kvalitetnog (modnog) dizajna. Ako bih želela da se proglasim, na primer, lekarom i otvorim lekarsku ordinaciju, kao diplomirani likovni umetnik sigurno ne bih imala mnogo pacijenata. Za moju modu osnova se nalazi u umetnosti – tu se nalazi moje znanje, inspiracija i moja prednost.

S obzirom na to da se danas mnogi bave modnim dizajnom, smatrate li da je potrebna edukacija za tu granu umetnosti?

Naravno. Dobar modni dizajner mora da ima određeni talenat, tj. osećaj za estetiku, proporciju, ritam, boju. Mora da ima i stručno znanje, praksu koja se stiče kroz pet godina fakultetskog obrazovanja. Da li mislite da to može da se nauči listanjem modnih magazina, Burdi i Instagram profila blogerki? Ne može.

U kom trenutku i na koji način ste seodlučili da se predstavite javnoj modnoj sceni?

Nakon što sam završila fakultet, želela sam da realizujem modne skice koje sam beležila za vreme studija slikarstva. Htela sam da napravim modnu kolekciju, pa onda da vidim šta i kako dalje. Naišla sam na razumevanje i podršku ljudi iz Beogradske nedelje mode, pa sam tako 2004. i predstavila svoju prvu kolekciju na toj manifestaciji. Moram da pomenem i modnog stručnjaka Ašoka Murtija, koji je među prvim stručnim ljudima video moje rane modne skice i podržavao me od prvog dana. Nakon te prve kolekcije usledila je druga, pa treća – i tako sve do danas. Danas imam skice za umetničke projekte koje bih zaista želela da uskoro realizujem. Moram da kažem da sebe oduvek smatram umetnicom koja se bavi modnim dizajnom.

ANA LJUBINKOVIC AW/2017
ANA LJUBINKOVIC AW/2017

Da li ste imali modne uzore i koje?

Nisam nikada. Modu ne pratim, ali svakako postoje modni dizajneri i brendovi koji su mi zanimljivi, ali nisu bitni za moje stvaralaštvo. Uvek rado pre posmatram šta se dešava među mladim, neafirmisanim kreatorima nego među etabliranim.

Kako biste nam opisali svoj stil?

Moj modni stil (ne pričam o mom načinu oblačenja, već o modi koju kreiram) uvek je podređen ideji koju obrađujem, tj. inspiraciji, konceptu. To znači da bih lako i rado prešla na minimalizam ukoliko bi me to inspirisalo. Inače, obično bih svoj stil opisala kao maksimalizam. Volim da eksperimentišem sa formom, da ispitujem šta mogu novo da napravim u kroju, boje su skoro uvek prisutne i, naravno, jasna inspiracija koja se „čita” kroz kolekciju. Rado koristim element kiča, koji, zahvaljujući svom obrazovanju, mogu na pravi način i da primenim na svoju modu.

ANA LJUBINKOVIC SS/2018
ANA LJUBINKOVIC SS/2018

Vaša moda je konceptualna i drugačija. Gde crpete inspiraciju i postoje li neke ideje koje niste realizovali, a želeli ste?

Postoji jedna sveska u koju stalno beležim svoje ideje. Kada je prelistam, pronađem one koje imaju najveći potencijal da postanu ozbiljna kolekcija. Ova godina je bila naročito plodna u smislu inspiracije, pa mogu slobodno da kažem da imam plan za naredne dve-tri sezone. Inspiracija su informacije koje svakodnevno primamo, ali bitno je da zapazimo sitnice, detalje, da iz tih informacija izdvojimo ono što je bitno. Pratim sve što me zanima, a zanimaju me sve grane umetnosti (vizuelna, muzička, filmska, arhitektura), nauka, istorija, biologija itd. Fragmenti iz svega toga mogu da budu nešto što će me podstaći da uradim novu kolekciju. Ta moja sveska sigurno sadrži i ideje koje neću uspeti da realizujem. Ono na čemu sada radim, a želim da realizujem već zaista dugo, jeste linija asesoara. A najviše želim da realizujem jedan umetnički projekat i pozabaviću se time da pronađem adekvatan prostor za prezentaciju.

Za moju modu, osnova se  nalazi u umetnosti – tu se nalazi moje znanje, inspiracija  i moja prednost.

Forma vaših odevnih predmeta je poprilično futuristička. Imate li konstruktora modelara ili sve radite samostalno?

Imam sreću što sam se ispraksovala u veštog modelara konstruktora, sve svoje krojeve pravim sama i uživam u tome. Svako tehničko znanje u struci, a i van nje, otvara nove mogućnosti. Sa druge strane, često kažem da je prava sreća to što ne znam da šijem jer da znam, verovatno bih živela u radionici. Moram da kažem da otkad sam sama počela da radim konstrukciju za svoje modele, a to je bila kolekcija za leto 2010, otad smatram da je moja moda postala to što je danas i tu kolekciju smatram svojom prvom kolekcijom.

Mnogi pamte pakovanje, odnosno najlon kesu za blok broj 5, koju je dizajnirao vaš otac. Možemo li saznati malo detaljnije tu priču?

Ta čuvena kesa za blok broj 5, sa nacrtanim šarenim brojem pet i različitim bojicama pored broja, kreacija je mog oca, inače akademskog slikara, koji je krajem sedamdesetih bio zaposlen u Zavodu za izdavanje udžbenika, kada je čuvena kesa i nastala. Štampana je u višemilionskom tiražu i generacije dece iz cele SFRJ je prepoznaju kao jedan od simbola svog detinjstva. Ona se štampa i dan-danas i smatram da ta čuvena kesa treba da se nađe u nekoj enciklopediji srpskog dizajna kao jedan od najboljih primera.

Da li se emotivno vezujete za svoje modele i da li ste baš sve što ste dosad dizajnirali, pokazali javnosti ili krijete još neki unikat u ormanu?

Moj kreativni proces je veoma emotivan i iskren i naravno da se vezujem. Ono što mi je uvek bitno, to je da ispričam i priču ljudima koji dođu da vide moju reviju ili gledaju fotografije iste. To je zato što iza svojih modnih kolekcija stojim kao umetnica. Ne vezujem se za kolekcije kojima nisam zadovoljna i koje ne želim ni da vidim. Ne krijem ništa u ormanu, već u svojoj svesci i radionici. Ideja je nešto najvrednije što jedan umetnik može da ima.

Da li se sećate svoje prve kolekcije i koje su joj bile prednosti, a koje mane?

Moja prva kolekcija se zvala „Hvala ti za drvo bibera”. To je bila kolekcija za jesen-zimu 2004. Baš tu kolekciju sam sama i sašila (kada kažem da ne znam da šijem, to znači da ne šijem kao profesionalac). Mislim da sam za početnika bila veoma hrabra, realizovala sam svoju ideju bez kompromisa, što činim i danas. Ta kolekcija je sjajna u likovnom smislu, po harmoniji boja, detalji su izuzetno zanimljivi, ali tada o konstrukciji nisam znala ništa i pošto sam je sama sašila, to se jasno i videlo. Od prvog trenutka sam bila realna prema sebi i volim da analiziram kolekcije i pronađem sve što je dobro i loše u njima. To mi je mnogo pomoglo u karijeri. Već za sledeću kolekciju sam imala profesionalnog modelara i šnajdera i taj princip sam zadržala do danas – uvek može bolje.

ANA LJUBINKOVIC SS/2018
ANA LJUBINKOVIĆ SS/2018

Od velikog broja kolekcija koja vam je najdraža i zašto?

Moje omiljene kolekcije su leto 2010, leto 2012, zima 2014/15, leto 2016, zima 2017/18. i leto 2018. To su kolekcije koje su imale veliki kreativni naboj i dobru realizaciju, a i jak koncept. Njih sam uradila sa mnogo truda, a ujedno sa velikom lakoćom. Sada kada pogledam ovu vremensku liniju, tj. sezone koje sam nabrojala, moram da primetim da sam uspela da napravim manji vremenski razmak između kolekcija koje su značajne za mene, a znam i šta je tome razlog. Pokazalo se da kada sam stroža prema sebi, kada analiziram svoj rad bez zadrške, iskreno, tada se dešavaju pomaci. Ako moram da izdvojim onu koja mi je ipak najdraža, to je kolekcija „Vojska sanjača” za jesen- -zimu 2014/15.

Kada je otvorena vaša prva prodavnica i kakve su bile reakcije kupaca?

Prvu radnju sam otvorila na nagovor mog dragog kolege i druga Borisa Nikolića 2007. godine. On je bio veoma cenjen i uspešan mladi dizajner, nešto stariji od mene, i bila mi je čast da je baš mene pozvao da sa njim i Vladom Ilićem otvorim radnju u Ulici braće Jugovića ća, koja se zvala Peekaboo. U to vreme poznati komercijalni brendovi nisu imali radnje u Beogradu, zapravo, nije postojao nijedan veliki tržni centar, u Knez Mihailovoj ulici je bilo mnogo praznih lokala i, manje-više, najveći izbor garderobe je bio u halama Sajma. Naša prodavnica bila je pun pogodak. Ljudi u Beogradu su bili željni mode, domaći časopisi su bili prepuni sjajnih modnih editorijala u domaćoj produkciji, Nedelja mode je bila krcata odličnim autorskim revijama. Iskreno verujem da je period od 2007. do 2010. bio zlatno doba srpske mode. Beograđanke su volele da svraćaju u našu radnju. Nekoliko godina provedenih u Peekaboou bile su veoma dragocene. Od Borisa Nikolića sam mnogo naučila o doslednosti, preciznosti, postala sam metodičnija, ozbiljnija u poslu.

ANA LJUBINKOVIĆ SS/2018
ANA LJUBINKOVIĆ SS/2018

Vaš prvi zarađeni novac bio je od…?

Prvi novac sam zaradila od kreiranja promotivnih uniformi za jedan poznati brend cigareta. Imala sam sreću da mi je agencija Grey ukazala poverenje već nakon prve kolekcije i sarađivali smo dugi niz godina.

Ko su vaši kupci i da li među kupcima postoje i oni kojima ne želite da prodate svoju kreaciju?

Znam da je možda i glupo što ovo kažem, ali nikada nisam analizirala i utvrdila ko su moji kupci. Znam da su to zanimljive žene svih životnih dobi, one koje osete pozitivnu energiju, koju zaista želim da oseti svako ko se nađe u kontaktu sa mojim radom, bilo preko fotografije, na reviji ili u radnji.

Da li ste ikada poželeli da promenite profesiju?

Nikada. Znala sam da ću biti umetnica otkako znam za sebe. Možda se neću zauvek baviti modnim dizajnom, ali nekom formom umetnosti sigurno hoću. Zaista smatram da imam sreću što volim posao kojim se bavim. Svoju profesiju obavljam s lakoćom i strašću. Kada završim neki projekat, ma koliko bio komplikovan, iscrpljujući, čak iako mi mesecima ne ide sve kako treba, nakon napornog perioda se kratko odmorim i ubrzo poželim ponovo sve iz početka.

Svako kopiranje je  čist LOPOVLUK i ništa drugo.

Koliko pratite ostale modne dizajnere i trend?

Modu i trendove ne pratim. Volim šta radi Manish Arora, Gucci, Delpozo, Marni, Gareth Pugh, Vivetta, Margiela, Roksanda Ilinčić itd., ali ti brendovi nemaju nikakav uticaj na moj rad, baš kao ni trendovi. Modna scena kao inspiracija mi je na poslednjem mestu. Nekada prođe i cela godina, a da ne pogledam šta se dešavalo na svetskim nedeljama mode.

Da li ste u dosadašnjoj karijeri imali neobične želje kupaca i ako jeste, ispričajte nam neku anegdotu.

Naravno, tu i tamo se jave poneke neobične ideje mušterija. Na primer, dogovorimo se da radimo određenu haljinu, a onda se mušterija pojavi sa svojim materijalom, koji potpuno menja utisak haljine, a uz to mi se i ne dopada, tako da u takvom slučaju svaka saradnja otpada. Nikada ne menjam svoje modele po ukusu mušterija, niti kreiram po njihovim zamislima. To u meni ubija svaku želju za saradnjom i jednostavno se ne upuštam u takve situacije. Sa druge strane, postoje mušterije koje me potpuno iznenade svojim izborom. Na primer, imali smo priliku da sašijemo odelo za jednu vremešnu gospođu, koja je išla na venčanje svoje unuke u Ameriku. Odelo je bilo prilično ekstravagantno, upečatljivog kroja i printa sa motivom goblena. Krajnji rezultat je bio više nego očaravajući, a zadovoljstvo obostrano.

Da li ste ikada razmišljali o dizajniranju muške kolekcije?

Jesam, i čak sam, mislim za kolekciju zima 2008, kreirala nekoliko modela za muškarce. Mislim da ću u budućnosti raditi i modele za muškarce, ali ne razmišljam o pokretanju muške linije.

Kako je nastao prvi srpski modni film „Bunny” i ko ga je režirao?

Imala sam zadovoljstvo da učestvujem u tom predivnom ostvarenju Maje Uzelac i Miroslava Ničića. Moja kolekcija „Nefelibata” za leto 2016. je poslužila kao inspiracija za taj kratki modni film, koji je postigao izuzetan uspeh na brojnim festivalima modnog filma pokupivši brojne nagrade. Reč je o tri starije lepotice, koje provode život u učmaloj atmosferi svoje kuće. Jedna iznenadna poseta im preokreće život. Zaista se nadam da ću u skorijoj budućnosti ponovo sarađivati na sličnom projektu sa Majom i Miroslavom.

Opišite svoju saradnju sa Miley Cyrus.

Stilisti velikih zvezda stalno su u potrazi za unikatnim komadima i jasno je da su im sve kreacije ovog sveta dostupne, te samim tim kada stigne takav zahtev, bude mi bez veze da ne odgovorim, mada moram da kažem da me saradnja sa velikim svetskim zvezdama ne interesuje mnogo, a sa domaćim uopšte. Kada se desila saradnja sa Miley Cyrus, bilo mi je zanimljivo to što se i njoj dopala haljina koja je inače moja najprodavanija haljina u karijeri, čuvena haljina sa biserima.

Koliko sudelujete u radu svoje sestre Ive Ljubinković i njenom brendu ABO Shoes?

Što se čuvenih ABO cipela tiče, moram da kažem da sam ponosna na svoju sestru i uspeh koji je za kratko vreme postigao brend ABO. Učestvujem u osmišljavanju i dizajniranju cipela kada imam vremena, ali Iva sjajno radi svoj posao i danas ja mogu od nje da naučim -svašta o tome kako se vodi brend jer Iva je dosta prizemnija od mene i pronicljivo proučava tržište, mnogo komunicira sa mušterijama, gradi ozbiljan komercijalan brend, koji ima ogroman potencijal, što se vidi i po mnogim kopijama ABO cipela koje postoje u raznim oblicima na našem tržištu.

Ana, neki kažu da je najveća forma laskanja biti kopiran. Šta mislite o tome?

Nije lep osećaj, niti laskanje kada vidite doslovce prekopiran svoj dizajn. ABO cipele su, slobodno mogu da kazem, najkomercijalnije domaće dizajnerske cipele u Srbiji i samim tim neki ljudi misle da mogu tek tako da iskoriste naš dizajn, naprave identične cipele (ali lošeg kvaliteta), stave svoj logotip i stave tu kopiju u svoje prodavnice. Moram da naglasim da su svi modeli ABO cipela zvanično registrovani patenti u Zavodu za intelektualnu svojinu u Srbiji, ali ljudi nisu svesni da ako koriste tuđ dizajn za svoje proizvode, čine krađu i još se time slobodno hvale čak i preko plaćenih oglasa. Intelektualna svojina je svojina kao svaka druga, ali mislim da su ljudi nedovoljno informisani ili ih jednostavno nije briga. Po meni, svako kopiranje je čist lopovluk i ništa drugo.

Siguran sam da ste primetili da su digitalni mediji danas preuzeli primat. Buđenje i jutarnja kafa počinju sa mobilnim telefonom i surfovanjem na društvenim mrežama, Facebooku, Instagramu. Muzika se sluša na Youtube kanalu, a ne na radiju, muzičkim linijama itd. Ljudi kao da manje komuniciraju, pišu pisma, pozdravljaju se preko razglednica… Nekako je sve utihnulo i manje smo bliski nego ikad, a neki su pak nostalgični za prošlim vremenom kada tehnologija nije toliko napredovala. Čini mi se da vas je slična tema inspirisala za naredno leto?

Kolekcija za proleće- -leto 2018. inspirisana je nostalgijom za vremenom i prostorom koje nismo neposredno doživeli, a koje smo osetili držeći u rukama stare razglednice. Želela sam da tim razglednicama dam novi život, pa sam osmislila kolekciju jednostavnih, ravnih i čistih linija, baš kao što je parče papira. Na siluetama prepoznajemo slike starog Beograda, čitamo nazive ulica koje više ne postoje ili kratke utiske stranaca, koji imaju snagu da nas na trenutak vrate u prošlost. Slike se pred nama pikselizuju, a potom i apstrahuju, podsećajući nas da zastanemo. Čula sam komentare da se u toj kolekciji ne prepoznaje moj potpis. Znam da publika očekuje veću razigranost, mnogo detalja, zanimljive krojeve, ali suština moje mode je koncept – pa je tako u i ovom slučaju. Silueta je inspirisana šezdesetim godinama prošlog veka, njena jednostavnost je namenski takva da bi nesmetano prezentovala segmente sa razglednica i pisama iz nekih prošlih vremena. Iz tog razloga kolekcija deluje nosivije, komercijalnije.

ANA LJUBINKOVIC SS/2018
ANA LJUBINKOVIC SS/2018
Tags : ana ljubinkovićkreatorka