close

DUŠAN KOVAČEVIĆ – GLUMA JE MAZOHIZAM KOJI SE VOLI

sssw

POZNATI CRNOGOROSKI GLUMAC DUŠAN KOVAČEVIĆ, KOGA TRENUTNO MOŽEMO VIDETI U FILMU PATULJCI SA NASLOVNIH STRANA , PRIČA O GLUMAČKOJ KARIJERI, O TOME ŠTA MU JE U ŽIVOTU DONELA, A ŠTA USKRATILA, O GLUMCIMA KOJIMA SE DIVI IAKO VIŠE NISU MEĐU NAMA, KAO I O KUMU, POKOJNOM MARINKU MADŽGALJU, KOME U KAFANI UVEK POSVETI SPECIJALNU PESMU, O TOME KAKO BITI POZITIVAN, DAVATI MAKSIMALNO SEBE U POSLU I USPEŠNO BALANSIRATI KARIJERU SA PORODIČNIM ŽIVOTOM

Piše: Andrijana Mandić
Fotografija: Miodrag Marković

Široj publici ste najpoznatiji po ulogama u popularnim serijama Budva na pjenu od mora, Dojč caffe i Montevideo, bog te video. Kako su te uloge uticale na vaš razvoj kao glumca i da li su bile zahtevne?

Svaka uloga utiče na glumca i na njegov razvojni put, ako on to tako doživi i sa tim stavom krene u proces stvaranja. Znam da se neke kolege neće složiti sa mnom kad kažem da ne postoje male i velike uloge, nego samo dobre i loše. Imamo dobre i loše glumce, a malu ulogu ne treba potcenjivati jer ma kolika ona bila, iz nje glumac može izvući neko saznanje, iskustvo, istinu, koju možda neće naći u nekoj „velikoj” ulozi. Iako uloge u serijama Budva na pjenu od mora i Montevideo nisu bile velike, kod publike su ostale vrlo zapažene i to mi je najbitnije. Bilo je zaista divno iskustvo raditi sa Milanom Karadžićem i Draganom Bjelogrlićem. Sa Milanom sam radio i svoju prvu ulogu u predstavi Innominato, u kojoj mi je partner bio pokojni legendarni Dragan Nikolić, na šta sam veoma ponosan i čast mi je što mi je karijera počela sa takvim ljudima. Što se tiče Dojč caffea, teško mi je da se posvetim samo jednoj ulozi jer ih imam dve.

Odakle uopšte ideja da uđete u svet glume?

Sve je počelo još u srednjoj školi tako što smo imali divnu profesorku književnosti Zoju Bojanić, koja je još tada uvodila interaktivnu nastavu i sa nama pravila recitale, predstave i kratke dramske forme. Gledao sam dosta filmova u tom periodu i želeo sam da postanem poznat filmski glumac. Otišao sam na FDU Cetinje i nisam uopšte znao šta treba da se pripremi. I tada sam pratio modne trendove, a bilo je Versace doba – šarena košulja, plave pantalone, cipele visokog sjaja… I primetio sam da me ljudi čudno gledaju. Nisam bio primljen. Za drugi krug sam se obukao kao i svi kandidati, normalno, naučio pesmu i – eto, tu sam. Kasnije sam shvatio na kom je nivou kinematografija kod nas, pogotovo u Crnoj Gori, ali je bilo isuviše kasno. Uđe to pod kožu, zavuče se negde duboko i kad god kreneš da odustaneš, a bilo je takvih trenutaka, vrati te taj žar za igrom, za stvaranjem uloge, za traganjem po sebi i svaki put iznova, za pomeranjem sopstvenih granica. E, to me održava i dan-danas i nadam se da me neće napustiti, ma koliko bio blizu ili daleko od tog dečačkog sna.

Šta je u glumačkom pozivu najizazovnije?

Najveći izazov svakako je sâm proces stvaranja uloge. Naravno, u tome ti pomaže reditelj i uz dobro njegovo vođstvo, a naravno i uz sigurnost partnera i odnos poverenja koji morate izgraditi, stvara se dobra uloga. Zato je i najbitnije sa kim radiš. Razlika između filma i pozorišta je u tome što sa poslednjim danom snimanja ti film ostavljaš u rukama reditelja i montažera, a predstavu reditelj ostavlja tebi i uvek moraš ispočetka, kao da je prvi put. To uzajamno poverenje je presudno za kvalitet konačnog proizvoda.

Jedan si od retkih glumaca koji otvoreno i kritički iznosi mišljenje ne samo o crnogorskom mentalitetu već i o glumcima, njihovoj izraženoj sujeti u poslu…

Svi smo mi sujetni, samo je pitanje ko u kolikoj meri to ispoljava. Obično vezujem sujetu za nesigurnost i duhovnu prazninu. Ljudi koji imaju izraženu sujetu nisu naročito talentovani, a nisu ni ostvareni – ni u poslu, ni u životu. Sujeta je lek za ego, ali otrov za dušu. Ljudi najviše vole da gledaju kad je nekome povređena sujeta: kako se ponaša, kako se svađa sa drugima. E dotle smo došli kao društvo: da hranimo ego, da negujemo prazninu i taštinu, da ubijamo dušu.

Da li ste samokritični i koliko slušate sebe, a koliko mišljenja drugih, kada je glumački posao u pitanju?

Samokritičan sam svakako. Mislim da svaki homo sapiens mora razviti veliku dozu samokritike ukoliko želi da svojim radom ostavi neki trag, mada to zavisi i od prirode posla kojim se čovek bavi, kao i od same ambicije. Nikada nisam do kraja zadovoljan svojim radom, bilo da je reč o ulozi, bilo kad sam sa druge strane kamere. Na televiziji i na filmu obično ne volim da se gledam jer se uvek iznerviram kad vidim šta i kako sam sve mogao bolje, ali tada je kasno. U pozorištu mi mogućnost da popravim pružaju reprize, i zato kažem da je premijera ubedljivo najgore izvođenje predstave. Tek posle premijere predstava počinje da sazreva kako sazreva u tebi, a i ti u njoj.

Kakvu ulogu priželjkujete, a niste dosad imali prilike da igrate?

Nemam neku pasiju prema određenoj ulozi. Volim klasike u pozorištu, ruske pisce, Šekspira… Igrao sam nekoliko likova iz dela svetskih klasika, ali možda zbog izgleda, ili možda zato što me reditelji ne vide na način na koji ja sebe vidim unutra, jer je ipak fizički izgled ono primarno, ne dobijam često takve prilike. U pozorištu igram širok dijapazon uloga i mogu reći da sam zaista imao sreću i ponosan sam što sam dobijao tako različite uloge jer mislim da sam bolje i više sazreo kao glumac. Na filmu obično igram ili neke kriminalce ili policajce. Želim jednu kompletnu ulogu. Slojevitu, kompleksnu, sa širokim dijapazonom radnji i emocija.

Važite za jednog vrlo harizmatičnog i stilizovanog muškarca. Koliko vam je u privatnom životu bitan lični stil, kako se prezentujete ljudima?

Naravno da je važno kako sebe prezentujete ljudima, pogotovo kad se bavite javnim poslom. Odelo ne čini čoveka, ali ga čini gospodinom. Mislim da je stil odevanja usko povezan sa stilom života, da kad vodite računa o spoljašnjem izgledu ili vam je stalo do njega, tada emitujete svoje unutarnje i duhovno stanje. Da ne budem pogrešno shvaćen, nije važno da li je to u skladu sa trenutnim modnim trendovima, da li je ta garderoba skupa i firmirana, a plašim se da je u stvarnosti u kojoj je sistem vrednosti izgubljen, to primarni doživljaj stila. Bitno je da je sve čisto, da miriše i da je lepo uklopljeno, čak i neobično je poželjno jer tako stavljate do znanja da ste osoba od stila.

Kako volite da provodite slobodno vreme? Imate li neki hobi?

Slobodno vreme volim da provodim sa porodicom i prijateljima. Čitam kad mi se ukaže prilika, a u poslednje vreme odmor pronalazim u serijama, koje sam zapostavio neko vreme zbog poslovnih obaveza. Porodica mi održava toplinu doma, a prijatelji toplinu kafane, tako da stignem sve. Pošto sam završio nižu muzičku školu, a zapostavio sviranje potpuno, u poslednje vreme se dohvatim harmonike ili gitare i pokušavam da nešto sviram, a pošto moja supruga ne voli harmoniku, moli me da prekinem da ne kvarim deci sluh.

Kako se snalazite u ulozi oca?

Odlično. David, stariji sin, ima četiri godine i sa njim sam više u raznim akcijama, kad god sam u Podgorici, a Dario ima pet meseci i on je trenutno fokusiran na majku jer mu ja nisam naročito interesantan pošto ga ne hranim… Ali ga zato kupam. Pokušavam da provodim što više vremena sa njima, da im budem uzor, da ih učim pravim vrednostima, onima kojima su mene učili moji roditelji, i njihova majka mi u tome zaista dosta pomaže.

Koliko vam se sa roditeljstvom život promenio i da li uspevate da ga uskladite sa glumačkim poslom?

Na sreću, imam suprugu koja me razume i podržava u svemu što radim i na tome sam vrlo zahvalan. Moj posao podrazumeva često odsustvo iz kuće, putovanja, pa u nekim slučajevima i potpunu opsednutost, jer volim da budem do kraja u svemu što radim i da dam sve od sebe. Sa druge strane, moram postići i porodične obaveze, koje su na prvom mestu, ali zasad dobro plivam. Pored glume bavim se još nekim stvarima – produciram, režiram muzičke spotove ili neke kratke reklame ili filmove, ali nemam pretenziju da se bavim režijom, bar zasada.

Marinko nikada neće otići iz mog života. On je još tu sa mnom, u meni i u svima nama. Dugo nisam mogao da prihvatim činjenicu da nećemo jedno vreme šetati, smejati se, svirati, pevati, ali me on čeka tamo negde i mi ćemo to nastaviti. Ovo je samo mali predah.

Kršteni ste kum pokojnog Marinka Madžgalja. Kako ste uspeli da prebrodite njegov prerani odlazak?

Marinko nikada neće otići iz mog života. On je još tu sa mnom, u meni i u svima nama. Dugo nisam mogao da prihvatim činjenicu da nećemo jedno vreme šetati, smejati se, svirati, pevati, ali me on čeka tamo negde i mi ćemo to nastaviti. Ovo je samo mali predah.

Šta najviše pamtite iz perioda druženja sa njim?

Pokušavam da se setim svakog trenutka provedenog sa njim, da mi to nikad ne izbledi, jer je on bio čovek sa neopisivom energijom i u njegovom prisustvu se svako osećao živim, voljenim i veselim. Najviše pamtim gitare, pesme i Moj život je moje blago, pa bilo ti krivo, il’ ti bilo drago od Luisa, koju je znao da mi svira i peva nekoliko puta za noć. Ta pesma me podseća na njega i kad god je čujem ili naručim u kafani, posvećujem je njemu.

Kojim glumcima se divite i zbog čega?

Divim se svakom uspešnom čoveku, svakom ko je ni od čega napravio srećan i dobar život, postao uspešan i ostvaren. Divio sam se Gagi Nikoliću, Mandi, Jerneju Šugmanu, Glogovcu i Marinku, ali oni, nažalost, nisu više među nama… Želim da poštujem svačiji trud i rad. Pogotovo ako znam da se taj čovek iz najčistijih pobuda trudio da napravi nešto dobro, pa iako na tom putu napravi i nekoliko loših koraka, ne treba mu to uzeti za zlo jer je krajnja namera časna.

Odnedavno ste i na čelu jedne producentske kuće. Kako ste došli na ideju za tako nešto?

Natenane Production se desila, kako je to običaj kod nas Crnogoraca, a i samo ime kaže, na brzinu. Kada smo odlučili da snimamo prvu sezonu Dojč caffea, moj prijatelj Ratko Jovanović sa produkcijskom kućom Goraton nije mogao da nastavi zbog svojih poslovnih obaveza. Neko je morao da preuzme kormilo. Skupio sam hrabrost i otvorio ovu producentsku kuću. Pre toga sam producirao neke kratke igrane forme i jednu predstavu, ali nisam imao nekog većeg iskustva.

Šta vam je dosadašnji glumački poziv u životu doneo, a šta vam je uskratio?

Doneo mi je divna iskustva, životna, jer bez njih čovek ne može biti dobar glumac. Doneo mi je dosta prijateljstava divnih, uspešnih ljudi od kojih mogu naučiti dosta toga. Doneo mi je aplauz i zadovoljstvo u očima ljudi, kada im se predstava ili uloga dopadnu. Doneo mi je mogućnost da radim ono što volim i da sam srećan u tome, bez obzira na to što je veoma teško baviti se glumačkim poslom na ovim prostorima, ali to je taj svojevrsni mazohizam koji se voli.

Kakve fimove volite da gledate? Imate li omiljenog glumca koji vas posebno inspiriše?

Volim da gledam dobre trilere, drame, komedije… U stvari, žanrovi su u ovim vremenima pomešani, tako da volim sve što ima neku priču koja bi donekle mogla biti realna i koja bi me se mogla ticati. Ne volim naučnu fantastiku i ljubavne limunade, koje obično imaju zadatak da predstave beskrajnu ljubav koja zbog nečega ne može da se ostvari. A koja to ljubav ne može da se ostvari? Nemam jednog omiljenog glumca, ali imam nekoliko njih: Robert de Niro, Kevin Spacey, Matthew McConaughey, Tom Hardy…

Šta je najteže u vašem poslu?

Najteže u mom poslu je kad nema posla.

Da niste glumac, čime biste se bavili? Da li bi to i dalje bilo u domenu umetnosti ili nešto potpuno drugačije?

Ne znam da li znate, ali kako me nisu primili u prvom, junskom roku, otac me je odveo u Kragujevac i upisao na Pravni fakultet. Želeo je da nastavim porodičnu tradiciju i da se bavim advokaturom. Naravno, kako sam položio prijemni, nisam nikad više otišao u Kragujevac, a kamoli na Pravni fakultet. Mislim da bih jedino još time mogao da se bavim. I to je svojevrsni scenski nastup, potkovan činjenicama i dokazima, dosta dinamičan posao, čak i veoma stresan, isto kao i gluma, pa mislim da bih jedino mogao da opstanem u tom stresu. Ipak, advokatsku kancelariju sam prepustio bratu, koji će, nadam se, biti uspešan u tome i biće mu manje stresno.

Tags : dušan kovačevićglumac