close

IVA BRKIĆ: PRELEPI HAOS SA POZLATOM

Untitled

Piše: Jean Fas
Fotografija: Arhiva Ive Brkić

ONA JE MLADI BEOGRADSKI VAJAR, KERAMIČARKA VESELOG DUHA I SPRETNIH PRSTIJU, NJENA DELA SU POETIČNA I OPLEMENJUJU ŽIVOTNI PROSTOR.

Iva, opišite sebe u tri reči.

Zaljubljena svaki dan.

Opišite keramiku Ive Brkić u tri reči.

Prelepi haos sa pozlatom.

Opišite svoje odrastanje i spoznaju da ćete se baviti keramikom u budućnosti.

Uvek sam crtala, nešto pravila, stvarala haos, šarala zidove… Išla sam kao mala u atelje Čarli akademskog slikara Zorana Čalije Čarlija da crtam i slikam. Bilo je divno i zanimljivo i veoma konstruktivno. U školi sam bila najbolja na likovnom. I onda sam imala veliku pauzu u crtanju i slikanju. Išla sam u Matematičku gimnaziju, koja je fantastična škola, ali sam pred kraj školovanja shvatila da mi nedostaje likovno, da hoću da se bavim nekom umetnošću. Bilo kojom, samo da nešto stvaram. I opet sam se vratila kod Čarlija. I vežbala ruku da nadoknadnim dugogodišnju pauzu i da položim prijemni za Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Crtanje i slikanje je obavezno za sve smerove, a ja sam iz straha od konkurencije htela prvo da upišem smer restauracije jer se tu skoro niko ne prijavljuje. Dobro je da je Čarli provalio da ja nisam tip za restauraciju, da ću tamo umreti od dosade i da ne treba da popravljam tuđa dela, nego da stvaram svoja. Poslao me je kod kolega koji imaju jedan vajarsko-keramičarski atelje, da vidim da li mi se sviđa. Od tog dana sam zaljubljena.

Šta za vas predstavlja primenjena umetnost, vajanje, keramika?

Iskreno, ovo pitanje me je malo zbunilo. Nikad se nisam baš to zapitala. Keramika je toliki deo mog života da jednostavno ni ne razmišljam o tome, već samo radim. Tokom studiranja sam stekla zanat i razvila donekle lični stil i to je osnova za umetničku karijeru. Keramika kao veoma specifična vrsta umetnosti zahteva pre svega zanatsku veštinu jer bez nje ne možete ništa da iskažete, tj. ništa da stvorite. Zašto je meni keramika toliko legla? Zato što sam tu svoja. Kad stvaram, nisam timski igrač. Za razliku od nekih drugih primenjenih umetnosti, kao što su, na primer, kostimografija i scenografija, gde morate da sarađujete sa mnogim učesnicima projekta, ovde smo sami porcelan, atelje i ja. To mi prija jer sam ja jedna od onih „koja sve najbolje zna“. Možda je to mana, možda vrlina, ali našla sam oblast stvaranja u skladu sa svojom ličnošću.

Koliko je bilo teško afirmisati se kao sad već poznat vajar i otvoriti galeriju?

Sve je teško. Sad kad malo premotam film unazad, ne znam kako sam donosila odluke. Nisam imala nikakav striktan plan. Šta je ikada išlo po planu? Ono što je bitno jeste da sam prepoznala i uplivala u par dobrih prilika i bila vrlo vredna. Iz toga je proistekla galerija 1250 (Belgrade Design Distict, Čumićevo sokače), koja je prva galerija u Beogradu specijalizovana za keramiku. Sada, posle više od četiri godine kako postoji, sve češće čujem komentare kako smo omiljena galerija i ljudi već prepoznaju radove. To je stvarno posebna vrsta sreće i ponosa. Drago mi je što svojim radom mogu da učinim nekog srećnim ili da nekog inspirišem. Na kraju krajeva, ovo je već opšte mesto, ali kad nešto voliš, nije teško. Dobro, možda jeste teško, ali ne primetiš od te silne zaljubljenosti.

Opišite prostor u kome stvarate i galeriju gde se vaša dela mogu videti i kupiti. 

Prostor u kome stvaram, jedan je divni poluraspadnuti stan. Njega delim sa mojim prijateljima, kolegama i umetnicima Mionom Stefanovic i Igorom Stangliczkim. To je naša oaza. Tu su nam stolovi, glina, alat, mašine, peći za keramiku, divna terasa, mini-džungla, šarene zastavice, posteri sa putovanja, kuhinja, kuvalo za kafu, fotelja za goste, radio… Tu sam stalno. Moj atelje, moja sloboda. Ostajem do kasno uveče jer mi je nekako žao da odem, a da ne uradim još nešto. Volim da pravim, da uprljam ruke, da crknem od umora i da posle vidim rezultat. Porcelan zahteva i mišiće i strpljenje i živce i vreme. Može se reći da živim u ateljeu, a spavam kod kuće. Galerija 1250 je takođe jedan veseli prostor pun detalja i boja. To nije standardna galerija, bela i sterilna, da se uplašiš da uđeš! Ne, to je prostor gde nas šestoro diplomiranih dizajnera keramike izlažemo svoje radove. Svako ima svoj stil, ali se nekako lepo i skladno uklopismo. Trudimo se da prikažemo keramiku u skladu sa enterijerom, da pokažemo kako se ona uklapa i sa drugim materijalima i predmetima i koliko je, u stvari, keramika širok pojam, Od porcelanskog nakita, preko posudne keramike do unikatne keramike, skulptura… Nema ograničenja, a ni predrasuda. Keramika jeste stari zanat, ali ako taj zanat padne u ruke umetnika, čuda se dešavaju…

Opišite nam svoj diplomski rad i da li mislite da biste ga danas drugačije uradili?

Ja obožavam svoj diplomski rad (reče ona skromno). On me je prilično definisao. I dalje imam slične opsesije, tako da mi je drago što sam još na fakultetu ubola neki svoj put. Volim bajke, nerealne predmete, kič, zlato, estetiku hrane, preterivanje, roze i plavu boju. Ne podnosim prave linije, simetriju, prazan prostor, u prevodu, ne umem ti ja taj minimalizam. Posle diplomskih stolova iz Zemlje čuda često sam radila varijacije na tu temu. I dalje razvijam tu priču. Opet kažem, nije to neki striktan plan, tako se desilo. Trenutno spremam drugu samostalnu izložbu, koja će biti postavljena u galeriji Stara kapetanija u Zemunu i koja predstavlja jedan megalomanski nastavak moje poetike.

Gde crpete ideje i inspiraciju i da li je sve što zamislite da izvajate, i tehnički ostvarljivo?

Nije problem imati ideje, problem je kako ih sprovesti u delo. Porcelan za sobom uvek vuče i pitanje tehničke izvodljivosti. To je kao neka dodatna mozgalica, izazov. Nekad radovi ispadnu bolje nego što sam zamislila, nekad katastrofa – kao i sve u životu. Kad je loše, onda ispočetka. Nekad me inspiriše neki cvet koji vidim na putu do ateljea, nekad neki drugi umetnik, nekad film, ali treba odvojiti vreme za sve te nove ideje. A šta sa poslovima koji su u toku i koji moraju da se završe sutra? To je večiti problem. Naravno, i ja sam živ čovek, sa istim računima za Infostan i stuju kao i svi ostali, a keramika je moj posao. Nekada mi je mnogo primamljivije da radim nešto novo, ali glas razuma prevlada. Ja nisam neki umetnik sanjar odvojen od realnosti. Veoma sam racionalna i odgovorna. Šteber. Trudim se da izbalansiram posao (galerija, specijalne porudžbine, saradnje) i bar nešto od svih tih silnih ideja. Uvek na vreme plaćam račune.

Opišite nam svoje prvo radno iskustvo

Definišite radno iskustvo. Verovatno se ne računa to što sam kao klinka pravila neke čestitke sa presovanim cvećem i pokušavala da ih prodam? Recimo da je jedno od prvih radnih iskustava u oblasti keramike bilo učestvovanje na jednoj od prvih Moda za poneti u SKC-u. Ja sam tad na fakultetu pravila neke probe glazura i boja za keramiku i umesto da te probe budu kvadratići, kao uzorci u farbari, pravila sam ih u obliku ptičica, šoljica itd. Bile su prilično simpatične i od njih sam počela da pravim porcelanske broševe. Prijavila sam za Modu za poneti, primljena sam i prodala sam svašta. Ne mogu da vam opišem tu sreću. To moje prodajno mesto je bilo grozno, sad kad pogledam, neka glupa crna draperija, ništa nisam lepo aranžirala, vizuelni identitet nula. A nedavno mi je neko pokazao da još ima i nosi taj moj brošić iz prve kolekcije. Treba početi nekako, Usput se radi na detaljima. To je neko moje zlatno pravilo. Više rada, manje razmišljanja.

Kakve su reakcije kupaca na vaš rad i ako postoji neka zanimljiva anegdota, podelite je sa nama?

Jednom su me pitali u galeriji: „A odakle uvozite ove divne stvari?“ Prvo sam se u sebi zabezeknula, a onda sam, naravno, to shvatila kao kompliment. Ljudi često ne znaju šta sve može da se napravi. Ne znaju ni kakve mi (Srbija, region) imamo fakultete i umetnike. Proces stvaranja, ručnog rada sve je dalje i dalje od realnosti, nije sve click, select all, copy, paste. Zato smatram da svi mi koji se bavimo bilo kakvim stvaralaštvom treba što više da pričamo i na taj način edukujemo ljude. Ipak, najbolji komentar je kad vidim da neko nosi moj komad nakita, ili kad vidim kod nekoga u stanu ili na fotografiji moj rad.

Pošto ste vizuelista, imate oštro oko i spretne ruke, u kojoj biste se još grani umetnosti oprobali?

Ihaaaj! U poslednje vreme bavim se i oslikavanjem velikih zidnih površina, muralima. Oslikala sam pola Čumićevog sokačeta. To mi predstavlja čisto zadovoljstvo, a plus je to za opšte dobro jer se na taj način formira Design District, vidim da svi prolaznici fotografišu… Nešto lepo za moj grad. Bavim se i ilustracijom, grafičkim dizajnom, crtanjem, ali u granicama onog što mi leži. A veoma bih volela da naučim da radim sa drvetom, i da imam sve te mašine za obradu i oblikovanje. To mi je na listi čekanja.

U ulozi predavača mladim vajarima šta najčešće savetujete i koliko utičete na razvijanje njihovog stila?

Često radim sa decom. Na primer, u umetničkoj školi Mali Monmartr imam priliku da radim sa decom uzrasta od 7 do 16 godina. To je jedno ludilo od ideja i energije. Najbitnije je usmeriti decu da razvijaju ono što je u njima, suptilno im trenirati koncentraciju i podsticati slobodno i kreativno razmišljanje. Stil proističe iz te slobode, ali i iz rada. Kad se kaže rad, svi imaju negativu asocijaciju, kao da je to nešto teško, mučno… Dobar profesor natera decu da rade, a da to ni ne primete. Nadam se da se ova moja deca lepo igraju. Moram da kažem da je učenje dvosmerno. Ja od dece naučim stvarno svašta. Najbitnije je biti otvoren za razmenu ideja.

Tags : iva brkić