close

People

ANDRIJA KUZMANOVIĆ: KAD FILM POSTANE STVARNOST

ikoo

Piše: Slavica Gligorović
Fotografija: Dušan Milenković

U srpsku kinematografiju ste ušli na velika vrata kao student četvrte godine akademije u izuzetnom ostvarenju Montevideo Dragana Bjelogrlića. Kako je došlo do te saradnje, koja je i kasnije uspešno nastavljena?

Nisam ni želeo da idem na kasting za Montevideo, ali otišao sam na nagovor mog klasića Aleksandra Miloševića i ispostavilo se da mi je baš tog dana verovatno i počela ta, kako je svi nazivaju, karijera.

Da li vam je u tome pomoglo vaše profesionalno bavljenje fudbalom?

Naravno da mi je pomoglo to što sam i pre filma voleo da igram fudbal, mada mnogi od popularnih „montevideovaca” nisu umeli da igraju fudbal. Ali trud koji smo uložili zajedno u celu pripremu, nadomestio je neznanje i muški smo odradili sve to.

Koliko vas je uloga golmana Jakše pripremila i odredila za dalje uloge?

Definitivno će me ceo život, sem po mom imenu, zvati i Stanko Pletikosić, Jakša ili El Grande Milovan. I iskreno, ne smeta mi. El Grande Milovan je bio čovek vredan poštovanja, vredan pomena i sigurno bolji čovek nego bilo ko od nas, jer je dolazio iz nekog boljeg i normalnijeg vremena, tako da volim kad me zovu El Grande. Lepo je.

Nastavili ste uspešnu saradnju sa Draganom Bjelogrlićem. Koliko vam je uloga inspektora Stanka Pletikosića u Senkama nad Balkanom obeležila karijeru?

Stanko Pletikosić mi je došao ili bio dodeljen od Dragana u pravo vreme. Senke su bez sumnje naša dosad najkvalitetnija serija, a igrati u takvoj seriji glavnu ulogu, to je za glumca mojih godina dosanjani san!

Kako ste radili, kakav je to bio tim kada ste uspeli da zaista dostignete vrhunske standarde, da na tako dobar način dočarate neko drugo vreme, emocije, ponašanje, stil oblačenja, življenja i stvaranje nacionalnog fudbala?

Svaki ozbiljan posao traži još ozbiljnije pripreme. Vrlo dugo smo pričali, razmišljali i na neki način počeli i da živimo to neko drugo vreme bez psovki, bez poštapalica i ostalih ovovremenskih nepotrepština.

Koliko vam znači to što su te uloge, kao i uloga u Jagodićima, bile istorijske uloge? Kako se prebacujete u to neko drugo vreme, u vreme pre gotovo jednog veka?

Nemam problem s tim. Uzmimo u obzir da je moja prva uloga bila uloga u Montevideu, koji je smešten u drugu epohu, a realizacija celog projekta je trajala pet godina.

Na RTS-u gledamo reprizu serije Sumnjiva lica. Nušić na savremeni način. I tu se vidi dobra atmosfera, interakcija među glumcima. Koliko vam ta serija znači?

Za mene su ta Sumnjiva lica bila vrlo veliko iskustvo, gde sam mogao da se igram s nečim što sam već savladao. I bilo mi je krivo kad se to snimanje završilo, možda zato što je na drugoj kameri bila moja školska drugarica Vesna Ćurčić, ili zbog nečeg drugog, ali svakako mi je drago što sam bio deo Sumnjivih lica.

Kada ste prepoznali u sebi tu sposobnost transformacije, želju i ideju da budete glumac?

To sam znao još kao baš mali. Ceo život sam znao da ću biti glumac i toliko sam u to bio siguran da se nisam ni trudio da idem na neke sekcije ili u školice glume za vreme osnovne i srednje škole, jednostavno sam uvek govorio sebi: „Još nije vreme, još nije vreme… E, sad je vreme!”

I niste odustali iako niste bili primljeni na Fakultet dramskih umetnosti iz prvog pokušaja. Po čemu pamtite studije?

Studije pamtim isključivo po dobrom druženju i po tom nekom bojažljivom periodu, kad gazimo i učimo i trudimo se, a zapravo ne znamo ni kuda idemo ni kad ćemo tamo stići.

Ne zanemarujete ni pozorište?

Pozorište nikad neću zanemariti! Neke uloge sam bio prinuđen da vratim zbog snimanja i isto tako da napustim neke stare predstave koje više nemaju smisla jer se promenio određeni broj glumaca. Trenutno beogradska publika može da me gleda u predstavama Osama – kasaba u Njujorku u Zvezdara teatru, Hotel 88 u hotelu 88 Rooms i Zojkin stan u Beogradskom dramskom pozorištu.

Kakve uloge volite, a kakve odbijate?

Ne postoji uloga niti lik koji ne možeš da oplemeniš i da ga oživiš samo ako imaš dovoljnu slobodu i poverenje reditelja! Reditelj je za mene onaj koji razmišlja o svemu, a najviše mora da razmišlja o glumcu jer samo tako može da se stvori ono što se zove uzajamno poverenje. Kad namirišem da toga nema, ili da ga neće biti, lagano skupim stvari i palim što dalje!

Koliko vam je to što ste postali poznati i slavni promenilo privatni život?

Iskreno, sebe ne smatram ni poznatim, ni slavnim. Naravno, prija mi kad mi ljudi na ulici upute osmeh ili kompliment, ali iskreno, i dalje najviše volim neke svoje stare navike. I nikad ih neću promeniti – ni kad bih jednog dana bio Bruce Willis. (Smeje se.)

S kim najviše volite da glumite?

Volim da igram sa glumcima koji vrlo studiozno i sa mnogo koncentracije pristupaju poslu. Bjela se ne računa jer on razmišlja o svemu, od toga kako da skupi pare za film do toga kako će da izgleda odjavna špica. A od mlađih kolega moje generacije to su Nikola Rakočević, Jovana Stojiljković, Jelisaveta Orašanin, Tamara Krcunović, Vlada Aleksić, Marko Živić, Jovan Jovanović. Ima tu još onih sa kojima volim da radim, ali ne mogu sad sve da nabrajam.

Imate li omiljenu partnerku?

Jednom prilikom mi je jedna koleginica rekla da sam joj ja omiljeni partner i mnogo sam se lepo i moćno osećao. Ta koleginica je Anja Alač. I evo, neka ona bude moja omiljena partnerka.

Na kojim ste projektima trenutno angažovani?

Trenutno snimam jednu vrlo ineresantnu seriju, zove se Jutro će promeniti sve. Reč je o dva drugara i dve drugarice koji zajedno prolaze kroz razne životne prilike i neprilike. Čim zavrsim Jutro, počinjem da snimam Senke 2 – nastavak Senki nad Balkanom, koje su, po onome što sam dosad pročitao, u najmanju ruku opet jedan revolucionarni spektakl, barem kad je naš serijski program u pitanju.

Razmišljate li i o karijeri u inostranstvu?

Dosad su mi se stvari koje sam priželjkivao, nekako uvek spontano i desile. Tako će i neka inostrana karijera razmišljati o meni, ako već nije počela. (Smeje se.)

Ove godine ste u stvarnosti ponovili uspeh nacionalnog tima iz Montevidea. Umetnička reprezentacija Srbije prošla je mnogo bolje nego profesionalni fudbaleri. Bronza na svetskom prvenstvu u Moskvi. Spojili ste istoriju, film i stvarnost – i to kao kapiten tima.

Jeste. Jedan od mojih najboljih prijatelja Bane MVP i ja smo zajedno sa Maksom Ćatovićem i Petrom Vukašinovićem napravili tu reprezentaciju, koja se zove Art fudbal Srbija, i već tri godine se takmičimo na Svetskom fudbalskom prvenstvu umetnika u Moskvi. Ove godine smo na tom svetskom prvenstvu u Moskvi uzeli bronzu i ponovili uspeh tima iz Montevidea. To je bilo malo pre svetskog prvenstva za profesionalce. Zbog snimanja nisam gledao Mundijal, pa ovogodišnji plasman naše profesionalne reprezentacije ne bih komentarisao, ali hoću da prokomentarišem onaj iz 1930., kad smo isto uzeli bronzu. Za ovaj umetnički tim Srbije, kao i te istorijske 1930., i dalje igraju Jakša, Milutinac i Balerina, tako da ništa nije slučajno!

Pročitajte više

IVA BRKIĆ: PRELEPI HAOS SA POZLATOM

Untitled

Piše: Jean Fas
Fotografija: Arhiva Ive Brkić

ONA JE MLADI BEOGRADSKI VAJAR, KERAMIČARKA VESELOG DUHA I SPRETNIH PRSTIJU, NJENA DELA SU POETIČNA I OPLEMENJUJU ŽIVOTNI PROSTOR.

Iva, opišite sebe u tri reči.

Zaljubljena svaki dan.

Opišite keramiku Ive Brkić u tri reči.

Prelepi haos sa pozlatom.

Opišite svoje odrastanje i spoznaju da ćete se baviti keramikom u budućnosti.

Uvek sam crtala, nešto pravila, stvarala haos, šarala zidove… Išla sam kao mala u atelje Čarli akademskog slikara Zorana Čalije Čarlija da crtam i slikam. Bilo je divno i zanimljivo i veoma konstruktivno. U školi sam bila najbolja na likovnom. I onda sam imala veliku pauzu u crtanju i slikanju. Išla sam u Matematičku gimnaziju, koja je fantastična škola, ali sam pred kraj školovanja shvatila da mi nedostaje likovno, da hoću da se bavim nekom umetnošću. Bilo kojom, samo da nešto stvaram. I opet sam se vratila kod Čarlija. I vežbala ruku da nadoknadnim dugogodišnju pauzu i da položim prijemni za Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Crtanje i slikanje je obavezno za sve smerove, a ja sam iz straha od konkurencije htela prvo da upišem smer restauracije jer se tu skoro niko ne prijavljuje. Dobro je da je Čarli provalio da ja nisam tip za restauraciju, da ću tamo umreti od dosade i da ne treba da popravljam tuđa dela, nego da stvaram svoja. Poslao me je kod kolega koji imaju jedan vajarsko-keramičarski atelje, da vidim da li mi se sviđa. Od tog dana sam zaljubljena.

Šta za vas predstavlja primenjena umetnost, vajanje, keramika?

Iskreno, ovo pitanje me je malo zbunilo. Nikad se nisam baš to zapitala. Keramika je toliki deo mog života da jednostavno ni ne razmišljam o tome, već samo radim. Tokom studiranja sam stekla zanat i razvila donekle lični stil i to je osnova za umetničku karijeru. Keramika kao veoma specifična vrsta umetnosti zahteva pre svega zanatsku veštinu jer bez nje ne možete ništa da iskažete, tj. ništa da stvorite. Zašto je meni keramika toliko legla? Zato što sam tu svoja. Kad stvaram, nisam timski igrač. Za razliku od nekih drugih primenjenih umetnosti, kao što su, na primer, kostimografija i scenografija, gde morate da sarađujete sa mnogim učesnicima projekta, ovde smo sami porcelan, atelje i ja. To mi prija jer sam ja jedna od onih „koja sve najbolje zna“. Možda je to mana, možda vrlina, ali našla sam oblast stvaranja u skladu sa svojom ličnošću.

Koliko je bilo teško afirmisati se kao sad već poznat vajar i otvoriti galeriju?

Sve je teško. Sad kad malo premotam film unazad, ne znam kako sam donosila odluke. Nisam imala nikakav striktan plan. Šta je ikada išlo po planu? Ono što je bitno jeste da sam prepoznala i uplivala u par dobrih prilika i bila vrlo vredna. Iz toga je proistekla galerija 1250 (Belgrade Design Distict, Čumićevo sokače), koja je prva galerija u Beogradu specijalizovana za keramiku. Sada, posle više od četiri godine kako postoji, sve češće čujem komentare kako smo omiljena galerija i ljudi već prepoznaju radove. To je stvarno posebna vrsta sreće i ponosa. Drago mi je što svojim radom mogu da učinim nekog srećnim ili da nekog inspirišem. Na kraju krajeva, ovo je već opšte mesto, ali kad nešto voliš, nije teško. Dobro, možda jeste teško, ali ne primetiš od te silne zaljubljenosti.

Opišite prostor u kome stvarate i galeriju gde se vaša dela mogu videti i kupiti. 

Prostor u kome stvaram, jedan je divni poluraspadnuti stan. Njega delim sa mojim prijateljima, kolegama i umetnicima Mionom Stefanovic i Igorom Stangliczkim. To je naša oaza. Tu su nam stolovi, glina, alat, mašine, peći za keramiku, divna terasa, mini-džungla, šarene zastavice, posteri sa putovanja, kuhinja, kuvalo za kafu, fotelja za goste, radio… Tu sam stalno. Moj atelje, moja sloboda. Ostajem do kasno uveče jer mi je nekako žao da odem, a da ne uradim još nešto. Volim da pravim, da uprljam ruke, da crknem od umora i da posle vidim rezultat. Porcelan zahteva i mišiće i strpljenje i živce i vreme. Može se reći da živim u ateljeu, a spavam kod kuće. Galerija 1250 je takođe jedan veseli prostor pun detalja i boja. To nije standardna galerija, bela i sterilna, da se uplašiš da uđeš! Ne, to je prostor gde nas šestoro diplomiranih dizajnera keramike izlažemo svoje radove. Svako ima svoj stil, ali se nekako lepo i skladno uklopismo. Trudimo se da prikažemo keramiku u skladu sa enterijerom, da pokažemo kako se ona uklapa i sa drugim materijalima i predmetima i koliko je, u stvari, keramika širok pojam, Od porcelanskog nakita, preko posudne keramike do unikatne keramike, skulptura… Nema ograničenja, a ni predrasuda. Keramika jeste stari zanat, ali ako taj zanat padne u ruke umetnika, čuda se dešavaju…

Opišite nam svoj diplomski rad i da li mislite da biste ga danas drugačije uradili?

Ja obožavam svoj diplomski rad (reče ona skromno). On me je prilično definisao. I dalje imam slične opsesije, tako da mi je drago što sam još na fakultetu ubola neki svoj put. Volim bajke, nerealne predmete, kič, zlato, estetiku hrane, preterivanje, roze i plavu boju. Ne podnosim prave linije, simetriju, prazan prostor, u prevodu, ne umem ti ja taj minimalizam. Posle diplomskih stolova iz Zemlje čuda često sam radila varijacije na tu temu. I dalje razvijam tu priču. Opet kažem, nije to neki striktan plan, tako se desilo. Trenutno spremam drugu samostalnu izložbu, koja će biti postavljena u galeriji Stara kapetanija u Zemunu i koja predstavlja jedan megalomanski nastavak moje poetike.

Gde crpete ideje i inspiraciju i da li je sve što zamislite da izvajate, i tehnički ostvarljivo?

Nije problem imati ideje, problem je kako ih sprovesti u delo. Porcelan za sobom uvek vuče i pitanje tehničke izvodljivosti. To je kao neka dodatna mozgalica, izazov. Nekad radovi ispadnu bolje nego što sam zamislila, nekad katastrofa – kao i sve u životu. Kad je loše, onda ispočetka. Nekad me inspiriše neki cvet koji vidim na putu do ateljea, nekad neki drugi umetnik, nekad film, ali treba odvojiti vreme za sve te nove ideje. A šta sa poslovima koji su u toku i koji moraju da se završe sutra? To je večiti problem. Naravno, i ja sam živ čovek, sa istim računima za Infostan i stuju kao i svi ostali, a keramika je moj posao. Nekada mi je mnogo primamljivije da radim nešto novo, ali glas razuma prevlada. Ja nisam neki umetnik sanjar odvojen od realnosti. Veoma sam racionalna i odgovorna. Šteber. Trudim se da izbalansiram posao (galerija, specijalne porudžbine, saradnje) i bar nešto od svih tih silnih ideja. Uvek na vreme plaćam račune.

Opišite nam svoje prvo radno iskustvo

Definišite radno iskustvo. Verovatno se ne računa to što sam kao klinka pravila neke čestitke sa presovanim cvećem i pokušavala da ih prodam? Recimo da je jedno od prvih radnih iskustava u oblasti keramike bilo učestvovanje na jednoj od prvih Moda za poneti u SKC-u. Ja sam tad na fakultetu pravila neke probe glazura i boja za keramiku i umesto da te probe budu kvadratići, kao uzorci u farbari, pravila sam ih u obliku ptičica, šoljica itd. Bile su prilično simpatične i od njih sam počela da pravim porcelanske broševe. Prijavila sam za Modu za poneti, primljena sam i prodala sam svašta. Ne mogu da vam opišem tu sreću. To moje prodajno mesto je bilo grozno, sad kad pogledam, neka glupa crna draperija, ništa nisam lepo aranžirala, vizuelni identitet nula. A nedavno mi je neko pokazao da još ima i nosi taj moj brošić iz prve kolekcije. Treba početi nekako, Usput se radi na detaljima. To je neko moje zlatno pravilo. Više rada, manje razmišljanja.

Kakve su reakcije kupaca na vaš rad i ako postoji neka zanimljiva anegdota, podelite je sa nama?

Jednom su me pitali u galeriji: „A odakle uvozite ove divne stvari?“ Prvo sam se u sebi zabezeknula, a onda sam, naravno, to shvatila kao kompliment. Ljudi često ne znaju šta sve može da se napravi. Ne znaju ni kakve mi (Srbija, region) imamo fakultete i umetnike. Proces stvaranja, ručnog rada sve je dalje i dalje od realnosti, nije sve click, select all, copy, paste. Zato smatram da svi mi koji se bavimo bilo kakvim stvaralaštvom treba što više da pričamo i na taj način edukujemo ljude. Ipak, najbolji komentar je kad vidim da neko nosi moj komad nakita, ili kad vidim kod nekoga u stanu ili na fotografiji moj rad.

Pošto ste vizuelista, imate oštro oko i spretne ruke, u kojoj biste se još grani umetnosti oprobali?

Ihaaaj! U poslednje vreme bavim se i oslikavanjem velikih zidnih površina, muralima. Oslikala sam pola Čumićevog sokačeta. To mi predstavlja čisto zadovoljstvo, a plus je to za opšte dobro jer se na taj način formira Design District, vidim da svi prolaznici fotografišu… Nešto lepo za moj grad. Bavim se i ilustracijom, grafičkim dizajnom, crtanjem, ali u granicama onog što mi leži. A veoma bih volela da naučim da radim sa drvetom, i da imam sve te mašine za obradu i oblikovanje. To mi je na listi čekanja.

U ulozi predavača mladim vajarima šta najčešće savetujete i koliko utičete na razvijanje njihovog stila?

Često radim sa decom. Na primer, u umetničkoj školi Mali Monmartr imam priliku da radim sa decom uzrasta od 7 do 16 godina. To je jedno ludilo od ideja i energije. Najbitnije je usmeriti decu da razvijaju ono što je u njima, suptilno im trenirati koncentraciju i podsticati slobodno i kreativno razmišljanje. Stil proističe iz te slobode, ali i iz rada. Kad se kaže rad, svi imaju negativu asocijaciju, kao da je to nešto teško, mučno… Dobar profesor natera decu da rade, a da to ni ne primete. Nadam se da se ova moja deca lepo igraju. Moram da kažem da je učenje dvosmerno. Ja od dece naučim stvarno svašta. Najbitnije je biti otvoren za razmenu ideja.

Pročitajte više

MARY KAY: PRIČA KOJA INSPIRIŠE – LEPOTA, KOZMETIKA I BIZNIS

mkmIntuition_cover

Većina nas je čula za kozmetiku Mary Kay, ali znamo li koja priča leži iza proizvoda?

Mary Kay se rodila kao Mary Kay Wagner u Hot Velsu u Teksasu. Najpoznatija je po imenu Mary Kay Ash, a kompaniju je osnovala 1963. godine, pre nego što se udala za gospodina Asha.

Njena životna priča je prilično interesantna i po tome što je već sa sedamnaest godina bila udata za Bena Rogersa, oca njeno troje dece, od kog se razvela tri godine kasnije, kada je počela karijeru u jednoj kompaniji za prodaju kućnih aparata, gde je kao vrlo uspešan trgovac radila do penzije, u koju je otišla 1963. Ta godina je vrlo značajna u njenom životu:

• Kao što smo pomenuli, prestala je da radi za kompaniju u kojoj je provela nekoliko godina gradeći karijeru;
• Udala se za Georgea Hallenbecka, koji joj je pomogao da pokrene svoj biznis;
• Pokreće svoju kozmetičku kompaniju;
• Gospodin Hallenbeck iznenada umire od srčanog udara mesec dana pre lansiranja kompanije. Mary Kay nastavlja sa lansiranjem po planu.

Malo je poznato da Mary Kay nije nameravala da pokrene svoj biznis. Svoj stari posao je napustila jer ju je zaobišlo unapređenje, koje je dobio čovek kog je obučavala. Njeno razočaranje zbog tog događaja bilo je glavni razlog da napusti posao i glavna motivacija da počne da piše knjigu koja bi pomogla ženama da prežive u poslovnom svetu kojim vladaju muškarci. Rad na toj knjizi se pretvorio u marketinški i poslovni plan za njen budući biznis. To se očigledno dogodilo slučajno – jednostavno, svaki korak je vodio ka sledećem. Biznis je započela sa samo 5 000 dolara, a tokom godina on je dostigao obim od skoro četiri milijarde u velikoprodaji.

Važno je još jednom istaći da je Mary Kay kozmetika stvorena kao rezultat želje jedne žene da poboljša ženske živote. Ženama je ponudila kvalitetne proizvode – kako bi se unapredio imidž svake žene, i savršenu poslovnu priliku – kako bi žene mogle da zarađuju dodatni novac, uživaju u fleksibilnosti i rastu kao samostalni preduzetnici. Rezultat je kompanija koja, više od 55 godina kasnije, i dalje otelovljuje osnovnu filozofiju svog osnivača: koristiti zlatno pravilo reciprociteta kao vodilju u poslu i pomoći ženama da žive uravnotežen život, stavljajući na prvo mesto boga, na drugo porodicu i na treće karijeru. Mary Key je uvek naglašavala važnost prepoznavanja dostignuća drugih i stalno je podsticala i zaposlene u kompaniji i nezavisne prodavce da se ponašaju kao da svaka osoba koju sretnu, nosi oko vrata znak na kome piše: „Učini da se osećam važnom”.

Danas je kompanija Mary Kay Cosmetics, ili Mary Kay Inc., i dalje verna načelima Mary Kay Ash i kao rezultat toga ostaje jedna od najvećih kozmetičkih kompanija specijalizovanih za proizvodnju i direktnu prodaju više od dvesta proizvoda, uključujući kreme za kožu, šminku, parfeme, dodatake ishrani i ostale proizvode za ličnu negu.
Mary Kay prodaje kozmetiku putem dvostrukog marketinškog modela.

Distributeri (tzv. beauty consultants – konsultanti za lepotu) potencijalno mogu da zarade direktnom prodajom ljudima u svojoj zajednici, a takođe dobijaju i proviziju za veleprodajne narudžbine koje naprave ljudi koje zapošljavaju u svojoj distribucijskoj mreži.

Za razliku od mnogih kompanija, Mary Kay nije ograničavala prodajne teritorije. Distributeri su mogli da zaposle druge distributere iz bilo kog dela sveta. Kompanija je takođe pokrenula podsticajni program koji je uključivo dodelu ružičastog kadilaka. Ova poznata nagrada osnovana je 1967. godine, kada je ružičasti kadilak dodeljen najboljem direktoru prodaje. Godinu dana kasnije dodijeljeno je pet kadilaka, a sledeće deset. Do 1970. godine kompanija je dodelila dvadeset kadilaka. Kasnije su, umesto da se dodjeljuju na osnovu najbolje prodaje, kadilaci počeli da se dodeljuju svakom direktoru prodaje koji bi dostigao unapred određeni nivo prodaje. Do 1993. godine 6.500 konsultanata vozilo je ružičaste kadilake ili druge automobile dobijene kao nagrada. Kompanija Mary Kay Cosmetics je uspela da se proširi izvan tržišta SAD: prvo u Australiju 1971. godine, a onda u još 35 zemalja na pet kontinenata. Najjače tržište ima u Kini.

Teško je reći je da li će se Mary Kay Cosmetics proširiti izvan sadašnjih teritorija. Takođe je teško reći da li će Mary Kay kozmetički proizvodi privući novu generaciju žena na Balkanu.

Melville Ash, suprug Mary Kay, umro je 1980. godine. Mary Kay je umrla 2001., u 84. godini, ali njeno nasleđe ostaje. Za kraj vam predstavljamo neke njene misli vredne pamćenja.

 – Mi tretiramo naše ljude kao da su plemstvo. Ako ljude koji rade za vas poštujete i služite, i oni će vas poštovati i služiti.

– Stav je mala stvar koja pravi veliku razliku. 

– Kompanija je dobra onoliko koliko su dobri ljudi koje zapošljava.

– Koliko god da ste zauzeti, morate odvojiti vreme da učinite da se druga osoba oseća važnom.

Pročitajte više

BILJANA OBRADOVIĆ: PAZITE ŠTA ŽELITE, MOŽDA ĆE ŽELJA DA VAM SE OSTVARI

Untitled

Piše: Andrijana Mandić
Fotografija: Mirko Tabašević

ZVEZDE SU JOJ BILE NAKLONJENE KADA JE PRE DVADESET GODINA POŽELELA DA BUDE JEDNA OD NAJBOLJIH NOVINARKI NA OVIM PROSTORIMA. TO JE I POSTIGLA VELIKOM UPORNOŠĆU, RADOM I DISCIPLINOM. NA PUTU KA USPEHU VODILA JU JE VELIKA LJUBAV PREMA POSLU, KOJI UME DA DONESE OGROMNE PRIVILEGIJE, ALI I TEŠKOĆE. BILJANA OBRADOVIĆ JE JEDNA OD RETKIH KOJA JE USPELA DA OD CITY DEVOJKE, KOJA JE UVEK VEROVALA U SEBE, EVOLUIRA U ZRELU USPEŠNU POSLOVNU ŽENU KOJA ZNA ŠTA ŽELI I USPEVA DA TO I POSTIGNE. IZA SEBE IMA VIŠE OD SEDAMSTO INTERVJUA SA NAJVEĆIM SVETSKIM ZVEDAMA, A PRIRODNA STEPENICA DALJE JE NJENA ULOGA USPEŠNE PORTPAROLKE FUDBALSKOG KLUBA „PARTIZAN”, KOJU OBAVLJA VEĆ PET GODINA. 

Kada se osvrnete na svoje početke, da li ste mogli da zamislite da će vaša velika ambicija, trud i rad razultirati time da budete na samom vrhu novinarskog posla?

Bila bih neiskrena kada bih rekla da nisam, ali ono što je sigurno jeste da sam znala da je za to potrebno vreme i da svaki novi dan donosi nešto bolje. Nikada ništa nisam radila zbog drugih, uživala sam radeći intervjue sa svetskim zvezdama, putujući po svetu i upoznajući ljude, koji su drugima, najblaže rečeno, nedostižni. Nikada se nisam uklapala u kliše, niti robovala stereotipima, već sam uvek bila svoja i imala vlastiti pravac, kako je i danas, nakon dvadeset godina karijere.

Koji su bili vaši najveći snovi kada je o novinarskom poslu reč i da li se većina od njih dosad ostvarila?

Moj najveći san je bio da intervjuišem Georgea Clooneyja i na taj način završim svoju novinarsku karijeru. Bilo je to 1998. Desilo se da sam ga intervjuisala godinu dana kasnije i našla se u čudu – a šta sad? Onda je došlo još ekskluzivnih intervjua, kao i reportaža sa najvećih svetskih dešavanja, oči u oči sa svetskim zvezdama, od Kana, Monaka, dobrotvornih manifestacija Leonarda DiCaprija, revija kuće Victoria Secret u Njujorku i Parizu do Formule 1 i intervjua sa Woodyjem Allenom, Nicole Kidman, Bradom Pittom, Angelinom Jolie, Davidom Lynchom…

Kažu da nas posao kojim se bavimo, s vremenom oblikuje kao ličnost. Kako je vas gradio novinarski poziv i na koji način vam je usmeravao život?

Usmeravala sam ja njega, a ne on mene. Živela sam taj život i stvarno ga živim i danas i to je razlika između mene i „Instagram života” drugih. Ja taj život živim dvadeset godina, a drugi dok im traje baterija na telefonu…

Uradili ste preko sedamsto intervjua sa najvećim domaćim i svetskim zvezdama. Možete li da izdvojite jedan koji vam je najdraži i jedan koji je bio možda najzahtevniji?

Samo sa svetskim zvezdama sedamsto, a sa domaćim – ko zna… Počela sam 1998. sa intervjuom sa Venus Williams na Roland Garosu, potom sam pratila Nedelje mode u Parizu, Milanu i Londonu. Godine 2002. bila sam na Svetskom prvenstvu u košarci u Indijanapolisu, 2006. i 2008. na Svetskom i Evropskom prvenstvu u košarci u Tokiju i Madridu, na XXVIII Olimpijadi u Atini 2004… Vozila sam formulu 1, radila reportažu o Real Madridu. Ponosna sam na sve, na intervju sa Paris Hilton, na politički intervju sa Angelinom Jolie, kao i na priču o životu i meditaciji sa Davidom Lynchom, na razgovore sa Nicole Kidman, Woodyjem Allenom, Vinom Dieselom… Iskreno, i zaboravila sam šta sam sve radila…

Kako se kao vrlo uspešna poslovna žena nosite sa svakodnevnim izazovima, stresom i pritiskom, koji su neminovan deo svega toga?

Ne znam, čini mi se da je to deo moje prirode, da uživam u tome. Naravno, dođe do zamora, ali u takvim trenucima se osamim, ni sa kim ne komuniciram, ne uzimam telefon u ruke ako ne moram i za dva dana sam kao nova. Pet godina nisam bila na odmoru i sad mislim da je ipak vreme za presek i neko novo poglavlje. Potrebni su mi novi izazovi.

Proputovali ste ceo svet i imali prilike da ekskluzivno izveštavate iz najudaljenijih metropola o najaktuelnijim dešavanjima. Da li ste ikada razmišljali o tome da živite i radite van zemlje?

Možda je sada to vreme, vreme da uživam negde sa suprugom i decom, u nekoj prestonici, u nekoj kući na obali. Ranije su me kritikovali što, ovako ambiciozna, nisam otišla u London ili L.A. jer bih sa ovom energijom i radnom disciplinom daleko dogurala. Ipak, kada ste zvezda u svojoj zemlji, zašto biste menjali takav status i počinjali od nule?

Autorka ste i voditeljka veoma gledane emisije „Biljana za vas”, koja već celu deceniju najaktuelnijim i kvalitetnim prilozima iz različitih društvenih sfera daje ogroman doprinos kulturi. Koliko je teško u našoj zemlji opstati i biti uvek aktuelan, a opet drugačiji od ostalih?

Teško je samo zato što nemam finansijsku podršku za to i što nikome, nažalost, nije zanimljivo da ulaže u emisiju u kojoj se ne biju, ne tuku, ne polivaju i ne psuju. Jednostavno, svako ima svoju šolju čaja, a ovo je moja, koju ispijam u Parizu, Londonu, ali i uz krvnički rad u Beogradu. U emisiji sam producent, urednik, voditelj, a uz sve to treba da budem i lepa i zanimljiva. Ne volim da kukam i vučem za rukav, ali malo ulaganja u moderno i u kulturu ne bi bilo naodmet.

Prirodna stepenica dalje u vašem poslu je i uloga portparolke Fudbalskog kluba „Partizan”. Kako je uopšte došlo do toga da budete deo ove lepe sportske priče, koja sa istim entuzijazmom traje već godinama?

Ta priča je krenula pre pet godina spletom raznih životnih okolnosti, a sada se nastavlja radom, kreativnošću, lojalnošću i konstantnim zalaganjem. Ipak, priznaću vam da sam pre sedam godina u jednom trenutku pomislila kako bi bilo lepo da budem PR „Partizana”. I to se desilo posle dve godine. Dakle, pazite šta želite, možda će želja da vam se ostvari. Bilo je mnogo teško i naporno, bilo je mnogo predrasuda i negativnosti, ali sam uspela da se izborim za svoje mesto i, što je najvažnije, za poštovanje kolega u klubu. Radim dva ozbiljna posla puna odgovornosti, a 99% tog rada se ne vidi golim okom.

Kruna vaše karijere bila je nagrada Najžena 21. veka. Koliko vam takva priznanja znače i da li su na putu do uspeha bitnije tuđe pohvale ili pak kritike i osporavanja koja nas teraju da više radimo na sebi?

Moja kruna su moji intervjui i moja biografija. Ovo je samo jedno lepo priznanje, koje je neko posle dvanaest godina izrekao javno. Hvala im na tome.

Kada se ugase svetla reflektora, kako najviše volite da se oblačite, u čemu se najbolje osećate?

Potpuno opušteno i u svemu što nema veze sa televizijom, naravno. Patike, trenerka, majice su nešto u čemu se tokom dana najbolje osećam. Važno je kako zračite, a ne šta nosite. Moj stan je moja oaza i u njega retko ko ulazi.

Vodite li posebno računa o ishrani i šta se na vašem tanjiru nikada neće naći?

Pihtije, i to samo zato što in ne volim. Kao, priznajem, ni pečenje. Ukoliko baš moram, s mukom ću progutati krtinu i spas naći u kupus salati. Tako je od rođenja. Vodim računa, ali kada mi se jede, ja jedem. Baš sam se nedavno dobro najela pljeskavica u somunu, sa sve prilozima, i odmah zaspala od teške hrane. Sutradan već povlačim ručnu. Umerenost u svemu je ključ.

Jedna ste od retkih žena koja sa godinama, poput vina, izgleda sve bolje i lepše. U čemu je vaša tajna? Imate li neke specijalne tretmane za negu lepote ili je tu dosta uključena i genetika ili aktivan stil života?

Presudna je genetika, ali i zdrav život. Ne pušim, ne pijem alkohol, a što je najvažnije, nemam zle misli. Pozitivna sam i srećna, a u toj sreći nalazim svoj mir. Kad god mogu, treniram mada, nažalost, već više godina ne koliko bi trebalo.

Kako se opuštate i šta je za vas kvalitetno ispunjeno slobodno vreme?

Teško pitanje. Volela bih da odem u neku ribarsku kućicu na obali, sedam dana bez telefona, da uživam u zelenilu i vodi i da pričam samo po potrebi… A dotad, kad uđem „u crveno”, baterije mi pune kuća i porodica…

Pročitajte više

MLADA OPERSKA UMETNICA U LETNJEM SPECIJALU MAGAZINA FASHION MOOD: UPOZNAJTE TAMARU RAĐENOVIĆ

Untitled

MLADA OPERSKA UMETNICA IZ CRNE GORE TAMARA RAĐENOVIĆ (23), KOJA GRADI USPEŠNU KARIJERU U LONDONU I ŠIROM EVROPE, DEBITOVAĆE 22. SEPTEMBRA U ČUVENOM KARNEGI HOLU U NJUJORKU. NA NJENOM SOLISTIČKOM KONCERTU MLADOJ SOPRANISTKINJI ĆE SE PRIDRUŽITI NJENI PRIJATELJI I KOLEGE, SVETSKI PRIZNATI UMETNICI SOPRANISTKINJA MAJO MORALES VARGAS, TENOR MARIO CHANG (METROPOLITAN, NJUJORK) I PIJANISTKINJA CAROLINE DOWDLE (KRALJEVSKA OPERA, LONDON).

Koliko ste imali godina kada ste odlučili da ćete postati operska umetnica?

Muzikom se aktivno bavim od svoje šeste godine, kada sam upisala muzičku školu. Klavir je bio moj san odmalena.  Znala sam da će muzika biti moj život i moja profesija. Srednju muzičku školu „Vasa Pavić”, odsek solo pevanje, završila sam ubrzano za tri godine, a posle toga i Konzervatorijum za muziku i balet u Ljubljani, takođe odsek solo pevanje, za godinu dana. Dar za pevanje sam slučajno otkrila sa petnaest godina. Oduševljavala me je opera zbog spoja različitih vrsta umetnosti. Privlačila me je i gluma, tako da sam pronašla umetnost koja spaja više mojih interesovanja.

Vaša profesija podrazumeva i učenje jezika. Kažu da operski pevači imaju poseban talenat i specifičan način učenja? Koliko jezika govorite i kako ih učite?

Na engleskom sam studirala, usavršavam italijanski, nemački, francuski, a pevam i na ruskom, španskom i češkom. To je proces koji traje i sigurno ću raditi na jezicima celog života. Veliki umetnici, poput Montserrat Caballe i Nelly Miricioiu, perfektno vladaju svim jezicima na kojima su pevali. Meni je bilo fascinantno videti primadonu Montserrat Caballe kako se, u osamdesetim godinama života, na svom masterklasu savršeno prebacuje sa jezika na jezik u zavisnosti od toga koji je pevač na sceni i ona je moj idol u tom pogledu…

Kada je počela da nastupa, koje je sve nagrade osvojila kao i još mnogo detalja o Tamari Rađenović, čitajte u letnjem specijalu magazina Fashion Mood.

Pročitajte više

LETNJI SPECIJAL MAGAZINA FASHION MOOD: KAPITEN FK PARTIZAN OTKRIVA BROJNE DETALJE

Untitled

NJEGOV OSMEH RAZORUŽAVA, DOK U IGRI NA TERENU NE ŠTEDI PROTIVNIKE. KAPITEN PARTIZANA MIROSLAV VULIĆEVIĆ (33) JE IGRAČ SA NAJVIŠE MEČEVA U SUPERLIGI SRBIJE, ČAK 253. SA PARTIZANOM JE OSVOJIO DVE TITULE PRVAKA DRŽAVE, UKLJUČUJUĆI DUPLU KRUNU, I TRI KUPA SRBIJE, DOK JE U ELITNOJ LIGI EVROPE IGRAO TRI PUTA. POBORNIK JE ZDRAVE ISHRANE, VELIKI BORAC, IGRAČ KOJI SE NAJBRŽE VRATIO NA TEREN POSLE TEŠKE POVREDE.

Upravo je završeno najvažnije prvenstvo najvažnije sporedne stvari na svetu. Francuzi su briljirali posle dvadeset godina. Kao neko kome je fudbal profesija, imate li odgovor na pitanje šta je to u fudbalu što je zaludelo ceo svet?

Glavne informativne emisije nisu emitovane na vreme zbog utakmica, političarima je to bila glavna tema…
Fudbal nosi neku svoju magiju, koja se jednostavno ne može rečima opisati i koja hipnotiše. Tu količinu energije koju publika pruža, osećaju i igrači na terenu. Verovatno je čar fudbala kao igre njegova neizvesnost. To smo videli i sada, u finalu Svetskog prvenstva 2018., kada, osim Francuske, preostale četiri reprezentacije do polufinala nisi bili favoriti.

Sudeći po količini novca koji se vrti u tom sportu, sve manje se može reći da je to najvažnija sporedna stvar na svetu, već je pre jedan od najunosnijih poslova. Kako to objašnjavate?

Ljudi vole sport, a fudbal ima armije navijača. Uz to idu mediji, šou-biznis, politika… Njegovu medijsku moć mnogi su koristili i za svoje promovisanje, ali najviše je onih koji istinski vole fudbal. Njegovu magiju još niko nije objasnio, zato ga toliko i volimo…

Koje je to još detalje kapiten FK Partizan otkrio za letnji specijal magazina Fashion Mood, saznajte već danas, jer vas novi broj čeka na kioscima.

Pročitajte više

LETNJI SPECIJAL MAGAZINA FASHION MOOD: GLUMAC ANDRIJA KUZMANOVIĆ ISKRENO

556677

Letnji specijal magazina Fashion Mood, donosi intervju sa glumcem Andrijom Kuzmanovićem.

U srpsku kinematografiju ste ušli na velika vrata kao student četvrte godine akademije u izuzetnom ostvarenju Montevideo Dragana Bjelogrlića. Kako je došlo do te saradnje, koja je i kasnije uspešno nastavljena?

Nisam ni želeo da idem na kasting za Montevideo, ali otišao sam na nagovor mog klasića Aleksandra Miloševića i ispostavilo se da mi je baš tog dana verovatno i počela ta, kako je svi nazivaju, karijera.

Da li vam je u tome pomoglo vaše profesionalno bavljenje fudbalom?

Naravno da mi je pomoglo to što sam i pre filma voleo da igram fudbal, mada mnogi od popularnih „montevideovaca” nisu umeli da igraju fudbal. Ali trud koji smo uložili zajedno u celu pripremu, nadomestio je neznanje i muški smo odradili sve to…

Celokupan intervju sa glumcem Andrijom Kuzmanovićem, čitajte u letnjem specijalu magazina Fashion Mood, koji vas čeka na kioscima.

Pročitajte više

MIKI AGIĆ: OSTVARUJEM SVOJE SNOVE U GRADU SVETLOSTI

eee3

Tekst: Vanja Pantin
Fotografija: Danilo Pavlović

NIJE LAKO ŽIVOT SPAKOVATI U KOFERE I OTPOČETI GA U ZEMLJI GDE NEMAŠ PRIJATELJE I NE ZNAŠ JEZIK, ALI MIKI JE PRAVI PRIMER BORCA ZA SVOJE SNOVE. POSEDUJE SALON U ATRAKTIVNOM DELU PARIZA, OBOŽAVA POSAO KOJI RADI, A SVE SLOBODNO VREME PROVODI SA DVOJE MALE DECE I UŽIVA U ULOZI OCA

Koliko dugo živiš i radiš u Parizu i kako bi ukratko opisao mentalitet Francuza i njihovu volju da eksperimentišu u sferi estetskog izgleda?

U Parizu živim i radim punih sedamnaest godina. Za nekoga su Pariz, sir, vino, parfemi i moda sinonimi za Francusku, ali bez upoznavanja unutrašnjosti i njenih regiona ne možemo reći da smo upoznali ovu fantastičnu zemlju, kulturu i mentalitet Francuza. Oni sa juga su veoma topli i nama slični, dok su Francuzi sa severa hladniji, ali jedno im je zajedničko – veoma su ponosni, i to ne bez razloga. Iako vodeći svetski brendovi dolaze iz Pariza, Francuzi nisu baš voljni da eksperimentišu u sferi estetskog izgleda, uglavnom se sve to dešava iza zatvorenih vrata, na raznim revijama i nedeljama mode, koje nisu svima dostupne. Drugačije je dosta, recimo, od Londona, gde inspiraciju tražimo na ulici.

Tvoj salon se nalazi u jednom od najlepših krajeva Grada svetlosti. Koliko si vezan za prostor u kom radiš i koliko celokupna estetika tvog salona utiče na atmosferu radnog dana i tvoje stalne klijente?

U ovaj salon sam uložio celog sebe, mnogo sam vezan za prostor u kom radim jer ipak tu provodim deset-dvanaest sati dnevno. Prolaznici zastanu, gledaju, slikaju salon i svrate da osete dobru atmosferu, a ja sam estetiku i enterijer povezao sa dobrim raspoloženjem, prenosim svoj vajb na klijente.

Pasionirani si vozač motora, neguješ vrlo specifičan izgled. Da li si uvek voleo da se razlikuješ od drugih na neki način?

Posle moje dece motori su mi najveća ljubav. Veoma sam prisutan u bajkerskom svetu i mnogi ljudi tamo ne misle da sam naročito specifičan. Smatram da smo svi rođeni isti, ali nas život oblikuje – nekog ovako, nekog onako. Ni u jednom trenutku nisam osetio neku veliku želju da budem izrazito drugačiji od drugih, život me je spontano usmerio na tu stranu.

Rodom si iz Crne Gore. Kako i da li bi uopšte mogao da uporediš život u rodnoj zemlji i u Francuskoj? Navedi prednosti i mane svake zemlje ponaosob.

Rodom sam iz Rožaja, grada na krajnjem severu Crne Gore. Nisam naročito merodavan da upoređujem život u Crnoj Gori i Francuskoj s obzirom na to da sam dvadeset tri godine pre dolaska u Grad svetlosti živeo bezbrižno i imao zaštitu roditelja u svakom smislu. Prvih nekoliko godina u Parizu je bilo poteškoća i barijera, nepoznavanje jezika me je dosta kočilo. Kasnije sve krene lakše – posao, upoznavanje novih ljudi, otvaranje novih vidika – i vrlo sam zadovoljan. Mogu reći da me je Pariz osamostalio i formirao u čoveka kakav sam danas.

Da li imaš neostvarene snove i ambicije u poslovnom smislu i šta su tvoji planovi za budućnost?

Zasad nemam neostvarenih snova, a ambicija imam uvek i mislim da su one veoma važne za razvoj čoveka. Planovi za budućnost su mi svakako vezani za ostvarenje ambicija, ali s obzirom na to da su mi deca još mala, ne bih da previše otkrivam.

Pročitajte više

BRANKICA SEBASTIJANOVIĆ: OD GLUMCA JE JEDINO TEŽE BITI GLUMICA

77UU

Piše: Andrijana Mandić
Fotografija: Dušan Milenković

Stajling: Vanja Pantin, Šminka: Milena Milčević za team Ena Jović, Frizura: Srđan Kolarević za Srđan Hair, Mesto snimanja: Hotel Saint Ten, Svetog Save 10, www.saintten.com

U GLUMAČKI SVET HRABRO JE UŠLA ULOGOM EVE U SERIJI SINĐELIĆI , A JOŠ VIŠE SMO JE ZAVOLELI U DRUGOM DELU FILMA ZONA ZAMFIROVA . NJENA IZRAZITA SOFISTICIRANOST U ODEVANJU I PONAŠANJU VIDLJIVA JE KAKO NA MALOM EKRANU, TAKO I UŽIVO. JEDINA ŽENA IZ SVETA GLUME KOJOJ SE ISKRENO DIVI, JESTE MILENA DRAVIĆ, A SAMA PRIŽELJKUJE ULOGU OKO KOJE SE NEĆE MNOGO DVOUMITI I ZA KOJU ĆE ODMAH NAKON PRVOG ČITANJA ZNATI DA JE ONA PRAVA.

Kako ste ušli u svet glume? Da li je neko uticao na vašu odluku ili je to nešto čime ste oduvek želeli da se bavite?

To je prilično teško objasniti. Još kao mala sam prosto osećala da je moje mesto na sceni. To je nešto što me je oduvek privlačilo. Kada sam napunila petnaest godina, rešila sam da se malo ozbiljnije posvetim glumi, kao svojoj najvećoj ljubavi, i samim tim ispitam svoje granice i da li sam zaista za to. Ispostavilo se da je ta želja tokom vremena samo jačala i rešila sam da izađem na prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na tu moju odluku niko konkretno nije uticao. U svojoj okolini čak nisam imala nikog ko se bavio glumom, nekako sam dotad samostalno istraživala to polje umetnosti.

Koliko vam je, kao ženi, bilo lakše ili teže da se probijete i dokažete u glumačkom poslu?

Ženama je uvek teže u ovom poslu. Moj profesor Vladimir Jevtović je govorio: „Od glumca je jedino teže biti glumica.” I ja sam se zaista uverila u to. Što se tiče mog izgleda, on je, kao i kod svakog, za neke uloge prednost, a za neke mana. Surovo zvuči, ali bitno je da se shvati da pored toga što nešto možeš da odigraš, moraš i vizuelno da odgovaraš toj ulozi.

Proslavila vas je uloga u seriji Sinđelići. Šta ste radeći na toj seriji naučili i kako je to uticalo na vaš dalji glumački put?

Uloga Eve u seriji Sinđelići bila je moja prva uloga i po tome će ona uvek biti posebna. Imala sam tu sreću da na prvom projektu sarađujem sa divnom ekipom glumaca, sa kojima sam i danas u prijateljskim odnosima. Dosta sam naučila, to je bio zahtevan, nimalo lak rad. Snimalo se mnogo, a brzo, nije bilo vremena za privikavanje, odmah sam uletela u mašineriju. Moram priznati da sam zahvalna na tome, koliko god da mi se, kad gledam prvu sezonu, čini da se nisam snašla. Takav način rada mi je pomogao da vežbam i da brzo savladam neke svoje mane jer se snimalo stvarno mnogo, skoro dvesta epizoda, što je trajalo pune četitri godine.

Koja uloga vam je do danas bila najzahtevnija i zbog čega?

Još nisam imala neku preterano zahtevnu ulogu. Uloga Zone Zamfirove mi je bila zahtevna zbog dijalekta, ali to sam, zahvaljujući lektoru i probama, vrlo brzo i uspešno savladala.

Kojoj domaćoj glumici se divite i zbog čega?

Od domaćih glumica najviše se divim Mileni Dravić. Ona je žena koja tokom svoje zaista duge karijere nikada nije odigrala nijednu lošu ulogu. Uvek je sveža i neko ko zaista ume da zaseni svojom pojavom i načinom glume. Očaravajuće je gledati je u kadru jer je posebna i spontana. Vrlo je dostojanstvena i ne dopušta da se glumački posao omalovaži. Imuna je na trendove. Posmatrajući nju, često se podsetim zašto sam želela da završim baš glumu i o čemu sam maštala na Fakultetu dramskih umetnosti.

Samokritičnost  je dobra sve dok  ne postane  autodestruktivna, dok te motiviše  da budeš sve bolji  i da stalno radiš  na sebi.

Pored glume velika ljubav vam je i ples. Da li ste ikada želeli da se oprobate i u tom domenu umetnosti ili i dalje volite da plešete samo za svoju dušu?

Imala sam želju da spojim glumu i ples i uradila sam to u svom master radu. Napravila sam monodramu koja je imala plesne elemente. Naravno, nisam profesionalni plesač i to je kod mene više pokret iz duše i emocije nego što je savršeno tehnički izveden. Veoma bih volela da radim neku ulogu u kojoj ću imati priliku i da plešem.

Često kažete za sebe da ste vrlo samokritični. Koliko je to u glumačkom poslu važno, a koliko može da sputava?
Samokritičnost je dobra sve dok ne postane autodestruktivna, dok te motiviše da budeš sve bolji i da stalno radiš na sebi. Kada si samokritičan, uviđaš prostor na kom još možeš da se razvijaš. U svakom slučaju, opasnije je biti samozadovoljan i narcisoidan, nego samokritičan.

Kakvo iskustvo vam je doneo rad na drugom delu filma Zona Zamfirova? Koliko ste osećali dodatni pritisak da se dokažete u toj ulozi?

Još ne znam kakvo mi je iskustvo doneo rad na tom filmu. Čekam da prođe još neko vreme. Bilo je pritiska sa raznih strana, to je bio jedan rizičan projekat.

Kakva je Brankica u ljubavi?

To je poprilično teško pitanje i za mene samu jer u ljubavi baš i nismo objektivni, tako da ne bih mogla samu sebe da sagledam i analiziram.

U vezi sa vašim ljubavnim životom često su kružile razne glasine, a među poslednjima je i ta da uskoro stajete na ludi kamen. Šta je od svega toga istina i da li ste srećni u ljubavi?

Što sam duže u ovom poslu, sve sam sigurnija da mediji ne tretiraju glumce onako kako bi trebalo, da suštinski ne razumeju naš poziv na najispravniji način. Možda je to trend koji je došao zajedno sa ovim digitanim vremenom, sa društvenim mrežama, sa prikazivanjem svega i svima. Ja sam odlučila da će moja privatnost ostati privatna.

Kako održavate lepotu? Da li ste pobornik zdrave ishrane i redovnog vežbanja?

Zakleti sam pobornik redovnog vežbanja. Isto tako sam pobornik i zdrave ishrane, ali se ne pridržavam toga uvek strogo, prosto ne uspevam i od mnogih drugih dnevnih obaveza ne stižem. Volim da kuvam, uživam celim bićem u tome i trudim se da to bude što raznovrsnije i zdravije. Ali isto tako sam i veliki sladokusac, pa volim da spremam torte i kolače, a to je retko kad zdravo. Najbitnije mi je da sam fizički aktivna i to je moj glavni način održavanja dobrog izgleda.

Volite li da putujete i koja vam je omiljena destinacija?

Obožavam da putujem. Nažalost, ne idem na put onoliko često koliko bih volela, ali zato se radujem svakom putovanju. Još nemam omiljenu destinaciju. Mesto na koje bih najviše volela da otputujem, još nisam videla uživo. Ipak, od svih evropskih zemalja možda najviše volim Italiju i ona je na mene ostavila najjači utisak. Njihova kultura, način života, arhitektura, hrana, sve me je zaista očaralo i sugurna sam da ću tokom života odlaziti tamo još nekoliko puta.

Pratite li modu i imate li omiljenog kreatora?

Nisam preveliki modni fanatik. Iskreno, ne pratim modne trendove, ono što dođe do mene, to ispratim. Ima dosta domaćih dizajnera koji mi se izrazito dopadaju i čije sam kreacije više puta nosila. Prednost dajem njima u odnosu na neke svetske brendove.

Koliko vam je u privatnom životu bitan stil odevanja i kako biste ga definisali?

Volim da sam lepo obučena. Na taj način mogu da izrazim neku dozu vlastite kreativnosti. Što sam starija, sve sam sigurnija u to šta mi se sviđa i šta mi najbolje stoji, ređe mi se dešava da imam neke izlete i promašaje za koje se posle pitam šta mi je to trebalo. Pobornik sam svedenosti u odevanju i minimalizma.

Kakvu ulogu u budućnosti priželjkujete?

Priželjkujem razne uloge, što raznovrsnije. Nadam se da ću u skorijoj budućnosti dobiti priliku za ulogu koja će mi biti posebno inspirativna već na prvo čitanje, za koju neću morati da se razmišljam, nego ću odmah znati da je to prava uloga za mene. To želim.

Pročitajte više

DUŠAN KOVAČEVIĆ – GLUMA JE MAZOHIZAM KOJI SE VOLI

sssw

POZNATI CRNOGOROSKI GLUMAC DUŠAN KOVAČEVIĆ, KOGA TRENUTNO MOŽEMO VIDETI U FILMU PATULJCI SA NASLOVNIH STRANA , PRIČA O GLUMAČKOJ KARIJERI, O TOME ŠTA MU JE U ŽIVOTU DONELA, A ŠTA USKRATILA, O GLUMCIMA KOJIMA SE DIVI IAKO VIŠE NISU MEĐU NAMA, KAO I O KUMU, POKOJNOM MARINKU MADŽGALJU, KOME U KAFANI UVEK POSVETI SPECIJALNU PESMU, O TOME KAKO BITI POZITIVAN, DAVATI MAKSIMALNO SEBE U POSLU I USPEŠNO BALANSIRATI KARIJERU SA PORODIČNIM ŽIVOTOM

Piše: Andrijana Mandić
Fotografija: Miodrag Marković

Široj publici ste najpoznatiji po ulogama u popularnim serijama Budva na pjenu od mora, Dojč caffe i Montevideo, bog te video. Kako su te uloge uticale na vaš razvoj kao glumca i da li su bile zahtevne?

Svaka uloga utiče na glumca i na njegov razvojni put, ako on to tako doživi i sa tim stavom krene u proces stvaranja. Znam da se neke kolege neće složiti sa mnom kad kažem da ne postoje male i velike uloge, nego samo dobre i loše. Imamo dobre i loše glumce, a malu ulogu ne treba potcenjivati jer ma kolika ona bila, iz nje glumac može izvući neko saznanje, iskustvo, istinu, koju možda neće naći u nekoj „velikoj” ulozi. Iako uloge u serijama Budva na pjenu od mora i Montevideo nisu bile velike, kod publike su ostale vrlo zapažene i to mi je najbitnije. Bilo je zaista divno iskustvo raditi sa Milanom Karadžićem i Draganom Bjelogrlićem. Sa Milanom sam radio i svoju prvu ulogu u predstavi Innominato, u kojoj mi je partner bio pokojni legendarni Dragan Nikolić, na šta sam veoma ponosan i čast mi je što mi je karijera počela sa takvim ljudima. Što se tiče Dojč caffea, teško mi je da se posvetim samo jednoj ulozi jer ih imam dve.

Odakle uopšte ideja da uđete u svet glume?

Sve je počelo još u srednjoj školi tako što smo imali divnu profesorku književnosti Zoju Bojanić, koja je još tada uvodila interaktivnu nastavu i sa nama pravila recitale, predstave i kratke dramske forme. Gledao sam dosta filmova u tom periodu i želeo sam da postanem poznat filmski glumac. Otišao sam na FDU Cetinje i nisam uopšte znao šta treba da se pripremi. I tada sam pratio modne trendove, a bilo je Versace doba – šarena košulja, plave pantalone, cipele visokog sjaja… I primetio sam da me ljudi čudno gledaju. Nisam bio primljen. Za drugi krug sam se obukao kao i svi kandidati, normalno, naučio pesmu i – eto, tu sam. Kasnije sam shvatio na kom je nivou kinematografija kod nas, pogotovo u Crnoj Gori, ali je bilo isuviše kasno. Uđe to pod kožu, zavuče se negde duboko i kad god kreneš da odustaneš, a bilo je takvih trenutaka, vrati te taj žar za igrom, za stvaranjem uloge, za traganjem po sebi i svaki put iznova, za pomeranjem sopstvenih granica. E, to me održava i dan-danas i nadam se da me neće napustiti, ma koliko bio blizu ili daleko od tog dečačkog sna.

Šta je u glumačkom pozivu najizazovnije?

Najveći izazov svakako je sâm proces stvaranja uloge. Naravno, u tome ti pomaže reditelj i uz dobro njegovo vođstvo, a naravno i uz sigurnost partnera i odnos poverenja koji morate izgraditi, stvara se dobra uloga. Zato je i najbitnije sa kim radiš. Razlika između filma i pozorišta je u tome što sa poslednjim danom snimanja ti film ostavljaš u rukama reditelja i montažera, a predstavu reditelj ostavlja tebi i uvek moraš ispočetka, kao da je prvi put. To uzajamno poverenje je presudno za kvalitet konačnog proizvoda.

Jedan si od retkih glumaca koji otvoreno i kritički iznosi mišljenje ne samo o crnogorskom mentalitetu već i o glumcima, njihovoj izraženoj sujeti u poslu…

Svi smo mi sujetni, samo je pitanje ko u kolikoj meri to ispoljava. Obično vezujem sujetu za nesigurnost i duhovnu prazninu. Ljudi koji imaju izraženu sujetu nisu naročito talentovani, a nisu ni ostvareni – ni u poslu, ni u životu. Sujeta je lek za ego, ali otrov za dušu. Ljudi najviše vole da gledaju kad je nekome povređena sujeta: kako se ponaša, kako se svađa sa drugima. E dotle smo došli kao društvo: da hranimo ego, da negujemo prazninu i taštinu, da ubijamo dušu.

Da li ste samokritični i koliko slušate sebe, a koliko mišljenja drugih, kada je glumački posao u pitanju?

Samokritičan sam svakako. Mislim da svaki homo sapiens mora razviti veliku dozu samokritike ukoliko želi da svojim radom ostavi neki trag, mada to zavisi i od prirode posla kojim se čovek bavi, kao i od same ambicije. Nikada nisam do kraja zadovoljan svojim radom, bilo da je reč o ulozi, bilo kad sam sa druge strane kamere. Na televiziji i na filmu obično ne volim da se gledam jer se uvek iznerviram kad vidim šta i kako sam sve mogao bolje, ali tada je kasno. U pozorištu mi mogućnost da popravim pružaju reprize, i zato kažem da je premijera ubedljivo najgore izvođenje predstave. Tek posle premijere predstava počinje da sazreva kako sazreva u tebi, a i ti u njoj.

Kakvu ulogu priželjkujete, a niste dosad imali prilike da igrate?

Nemam neku pasiju prema određenoj ulozi. Volim klasike u pozorištu, ruske pisce, Šekspira… Igrao sam nekoliko likova iz dela svetskih klasika, ali možda zbog izgleda, ili možda zato što me reditelji ne vide na način na koji ja sebe vidim unutra, jer je ipak fizički izgled ono primarno, ne dobijam često takve prilike. U pozorištu igram širok dijapazon uloga i mogu reći da sam zaista imao sreću i ponosan sam što sam dobijao tako različite uloge jer mislim da sam bolje i više sazreo kao glumac. Na filmu obično igram ili neke kriminalce ili policajce. Želim jednu kompletnu ulogu. Slojevitu, kompleksnu, sa širokim dijapazonom radnji i emocija.

Važite za jednog vrlo harizmatičnog i stilizovanog muškarca. Koliko vam je u privatnom životu bitan lični stil, kako se prezentujete ljudima?

Naravno da je važno kako sebe prezentujete ljudima, pogotovo kad se bavite javnim poslom. Odelo ne čini čoveka, ali ga čini gospodinom. Mislim da je stil odevanja usko povezan sa stilom života, da kad vodite računa o spoljašnjem izgledu ili vam je stalo do njega, tada emitujete svoje unutarnje i duhovno stanje. Da ne budem pogrešno shvaćen, nije važno da li je to u skladu sa trenutnim modnim trendovima, da li je ta garderoba skupa i firmirana, a plašim se da je u stvarnosti u kojoj je sistem vrednosti izgubljen, to primarni doživljaj stila. Bitno je da je sve čisto, da miriše i da je lepo uklopljeno, čak i neobično je poželjno jer tako stavljate do znanja da ste osoba od stila.

Kako volite da provodite slobodno vreme? Imate li neki hobi?

Slobodno vreme volim da provodim sa porodicom i prijateljima. Čitam kad mi se ukaže prilika, a u poslednje vreme odmor pronalazim u serijama, koje sam zapostavio neko vreme zbog poslovnih obaveza. Porodica mi održava toplinu doma, a prijatelji toplinu kafane, tako da stignem sve. Pošto sam završio nižu muzičku školu, a zapostavio sviranje potpuno, u poslednje vreme se dohvatim harmonike ili gitare i pokušavam da nešto sviram, a pošto moja supruga ne voli harmoniku, moli me da prekinem da ne kvarim deci sluh.

Kako se snalazite u ulozi oca?

Odlično. David, stariji sin, ima četiri godine i sa njim sam više u raznim akcijama, kad god sam u Podgorici, a Dario ima pet meseci i on je trenutno fokusiran na majku jer mu ja nisam naročito interesantan pošto ga ne hranim… Ali ga zato kupam. Pokušavam da provodim što više vremena sa njima, da im budem uzor, da ih učim pravim vrednostima, onima kojima su mene učili moji roditelji, i njihova majka mi u tome zaista dosta pomaže.

Koliko vam se sa roditeljstvom život promenio i da li uspevate da ga uskladite sa glumačkim poslom?

Na sreću, imam suprugu koja me razume i podržava u svemu što radim i na tome sam vrlo zahvalan. Moj posao podrazumeva često odsustvo iz kuće, putovanja, pa u nekim slučajevima i potpunu opsednutost, jer volim da budem do kraja u svemu što radim i da dam sve od sebe. Sa druge strane, moram postići i porodične obaveze, koje su na prvom mestu, ali zasad dobro plivam. Pored glume bavim se još nekim stvarima – produciram, režiram muzičke spotove ili neke kratke reklame ili filmove, ali nemam pretenziju da se bavim režijom, bar zasada.

Marinko nikada neće otići iz mog života. On je još tu sa mnom, u meni i u svima nama. Dugo nisam mogao da prihvatim činjenicu da nećemo jedno vreme šetati, smejati se, svirati, pevati, ali me on čeka tamo negde i mi ćemo to nastaviti. Ovo je samo mali predah.

Kršteni ste kum pokojnog Marinka Madžgalja. Kako ste uspeli da prebrodite njegov prerani odlazak?

Marinko nikada neće otići iz mog života. On je još tu sa mnom, u meni i u svima nama. Dugo nisam mogao da prihvatim činjenicu da nećemo jedno vreme šetati, smejati se, svirati, pevati, ali me on čeka tamo negde i mi ćemo to nastaviti. Ovo je samo mali predah.

Šta najviše pamtite iz perioda druženja sa njim?

Pokušavam da se setim svakog trenutka provedenog sa njim, da mi to nikad ne izbledi, jer je on bio čovek sa neopisivom energijom i u njegovom prisustvu se svako osećao živim, voljenim i veselim. Najviše pamtim gitare, pesme i Moj život je moje blago, pa bilo ti krivo, il’ ti bilo drago od Luisa, koju je znao da mi svira i peva nekoliko puta za noć. Ta pesma me podseća na njega i kad god je čujem ili naručim u kafani, posvećujem je njemu.

Kojim glumcima se divite i zbog čega?

Divim se svakom uspešnom čoveku, svakom ko je ni od čega napravio srećan i dobar život, postao uspešan i ostvaren. Divio sam se Gagi Nikoliću, Mandi, Jerneju Šugmanu, Glogovcu i Marinku, ali oni, nažalost, nisu više među nama… Želim da poštujem svačiji trud i rad. Pogotovo ako znam da se taj čovek iz najčistijih pobuda trudio da napravi nešto dobro, pa iako na tom putu napravi i nekoliko loših koraka, ne treba mu to uzeti za zlo jer je krajnja namera časna.

Odnedavno ste i na čelu jedne producentske kuće. Kako ste došli na ideju za tako nešto?

Natenane Production se desila, kako je to običaj kod nas Crnogoraca, a i samo ime kaže, na brzinu. Kada smo odlučili da snimamo prvu sezonu Dojč caffea, moj prijatelj Ratko Jovanović sa produkcijskom kućom Goraton nije mogao da nastavi zbog svojih poslovnih obaveza. Neko je morao da preuzme kormilo. Skupio sam hrabrost i otvorio ovu producentsku kuću. Pre toga sam producirao neke kratke igrane forme i jednu predstavu, ali nisam imao nekog većeg iskustva.

Šta vam je dosadašnji glumački poziv u životu doneo, a šta vam je uskratio?

Doneo mi je divna iskustva, životna, jer bez njih čovek ne može biti dobar glumac. Doneo mi je dosta prijateljstava divnih, uspešnih ljudi od kojih mogu naučiti dosta toga. Doneo mi je aplauz i zadovoljstvo u očima ljudi, kada im se predstava ili uloga dopadnu. Doneo mi je mogućnost da radim ono što volim i da sam srećan u tome, bez obzira na to što je veoma teško baviti se glumačkim poslom na ovim prostorima, ali to je taj svojevrsni mazohizam koji se voli.

Kakve fimove volite da gledate? Imate li omiljenog glumca koji vas posebno inspiriše?

Volim da gledam dobre trilere, drame, komedije… U stvari, žanrovi su u ovim vremenima pomešani, tako da volim sve što ima neku priču koja bi donekle mogla biti realna i koja bi me se mogla ticati. Ne volim naučnu fantastiku i ljubavne limunade, koje obično imaju zadatak da predstave beskrajnu ljubav koja zbog nečega ne može da se ostvari. A koja to ljubav ne može da se ostvari? Nemam jednog omiljenog glumca, ali imam nekoliko njih: Robert de Niro, Kevin Spacey, Matthew McConaughey, Tom Hardy…

Šta je najteže u vašem poslu?

Najteže u mom poslu je kad nema posla.

Da niste glumac, čime biste se bavili? Da li bi to i dalje bilo u domenu umetnosti ili nešto potpuno drugačije?

Ne znam da li znate, ali kako me nisu primili u prvom, junskom roku, otac me je odveo u Kragujevac i upisao na Pravni fakultet. Želeo je da nastavim porodičnu tradiciju i da se bavim advokaturom. Naravno, kako sam položio prijemni, nisam nikad više otišao u Kragujevac, a kamoli na Pravni fakultet. Mislim da bih jedino još time mogao da se bavim. I to je svojevrsni scenski nastup, potkovan činjenicama i dokazima, dosta dinamičan posao, čak i veoma stresan, isto kao i gluma, pa mislim da bih jedino mogao da opstanem u tom stresu. Ipak, advokatsku kancelariju sam prepustio bratu, koji će, nadam se, biti uspešan u tome i biće mu manje stresno.

Pročitajte više
1 2 3 5
Page 1 of 5